Fika sa Cicom – Upoznavanje 20 04 2021

Danas sam se čula sa Jelenom i posle razgovora sa njom
sam pomislila ”pazi šta želiš jer može da se ostvari.”
Nekoliko godina u nazad želim da pišem i da se na neki
način obratim ljudima ali se nisam usudila. Sada imam
šansu i čak je neko to poželeo od mene?! Onda sam se
zaledila od straha jer šta ja to imam da kažem što bi ikoga
stvarno zanimalo?! I da vam pravo kažem malo se plašim
da ću biti pogrešno shvaćena jer mi nije namera da vam
solim pamet već želim da pričam o temama koje zanimaju
sve moje drage ljude ili sve one teme o kojima me ljudi
pitaju kada dodjem u Srbiju. Ne želim da se ovaj blog
svede na moj dnevnik, želim da znate da je sve o čemu
budem pisala samo moj subjektivni doživljaj i moje lično
iskustvo. Jelena mi je rekla da se mogu blokirati komentari
ali ja bih volela da dobijem neki feedback od ljudi i možda
da vas iskoristim za neku novu temu.
Vreme je da se predstavim, ja sam Dragica Pejica
Kovačevć iz Čačka, mama sam dva srcojeda, četrseset
godina sam živela u Srbiji pa sam se pre više od četiri godine preselila u Švedsku, znači imam 45
godina. Nikada nisam maštala da se odselim bilo gde (osim što sam u pubertetu želela da se
selim za Egipat) uostalom sve što nije bilo englesko govorno područje nije dolazilo u obzir. Radila
sam veoma dugo kao kozmetičar i kroz posao upoznala neverovatne žene.
Kako sam se obrela ovde? Ne znam odakle da krenem da vam objašnjavam jer je moj život pun
uspona i padova, zato sam valjda puna iluzija i optimizma kao malo dete. Detinjstvo i mladost sam
provela u jednoj ulici iza prve Avenije koja je tada bila jedna ogromna livada gde nam je stajao
koš, tu smo se skupljali i tu su se radjale naš prve simpatije. Osnovnu školu sam učila u Dragiši a
srednju u Ekonomskoj. Živela sam sa mamom koja u ono vreme inflacije nikako nije mogla da
finansira moje studiranje tako da sada studiram ali o školama cu vam tek pisati. Radila sam i
nisam birala posao, prodavala sam kolače u pijaci, bila sam sekretarica, brala sam maline na
Kablaru… onda sam se ludo zaljubila i udala se (prvi put) mlada i posle godinu dana umesto da se
razvedem ja sam rodila jednog dečaka od kog sam mnogo u životu naučila, kada je taj čovečuljak
imao deset godina rešili smo da odemo od tate jer nam je svima bilo veoma loše pa je bilo
najbolje za sve nas da se razidjemo. Pisaću vam i tome malo detaljnije, paralelu ne žalopojku.
Posle dve godine sam upoznala jednog čoveka. Znate, možda me nećete shvatiti na pravi način
ali ja kada vidim na primer sandale ili tašnu koja mi se baš baš svidja, imam običaj da kažem ”
jaoooo vidi napravili za mene!” Isto je bilo sa mojim drugim mužem! Mozda je tačna ona da se od
sudbine ne može pobeći, ali pored moje zakletve samoj sebi da se više nikada neću vezati za
nekog muškarca, evo me u drugom braku već deset godina i imamo našeg malog srcojeda koji je
ovog meseca napunio osam.
Moj muž je uvek pričao o odlasku negde u inostranstvo, ali ja podsvesno to nikada nisam shvatala
ozbiljno. Medjutim kada sam ostala u drugom stanju pao je dogovor da ode sa bratom u Švedsku
jer su već imali kontakte i mogao je da se zaposli. Ostala sam u Čačku četiri godine jer sam želela
da moj stariji sin završi osnovnu školu tu (jedna od mojih glupljih odluka) pa smo se deca i ja
preselili ovde u novembru 2016.
Iskreno ja to nisam uopste želela, pored svih nedaća i u privatnom životu i na poslu. Radila sam,
veoma uspešno, u jednom kozmetičkom salonu koji je ubrzo posle mog odlaska ugašen na žalost.
Mesecima unazad smo znali da 30/11 odlazimo zauvek ali ja sam se kao dete nadala da će da se
dogodi čudo i da ćemo svi biti zajedno ali ne u Švedskoj. Deca su se radovala, posebno stariji sin
jer smo više puta bili tamo. Bežala sam sama od sebe i te pomisli da odlazim u nepoznato i da sa
mojih četrdeset godina krećem iz početka, da decu čeka adaptacija svega a ja nisam znala koliko
mogu da im pomognem tamo negde. Pakovala sam nas danima u pet velikih kofera. Pakovala i
pakovala, ali nikako nisam mogla da spakujem miris maminog stana, telefonski razgovor svakog
jutra sa mojom Marijom, onaj namršteni strogi osmeh devojke iz moje piljare, panični besmisleni
vapaj u pomoć moje koleginice, prljavi pesak iz vrtića pored našeg solitera u kom smo se igrali sa
našim malim drugarom sa sprata, osmeh jedne predivne bake iz naše ulice kod koje smo svraćali
da moje malo dete razvlači baštensko crevo, dva nasa pedijatra kakvih nema nigde u svetu… slike
i mirisi su se samo redjali i pokušavala sam da odgurnem negde tu paniku koja me hvatala i trudila
sam se da se smejem i radujem sa mojom decom koja su jedva čekala da sednu u avion.
Priželjkivala sam i Sport Billy torbu.
Ta Švedska kao da je znala da je to bio najtužniji dan u mom životu, dočekala me je sva sjajna i
blistava! Sa svih strana su mi se smešili Deda Mrazovi, grudve i pahulje su blještale, tople
božicne pesme su se čule sa svih strana i ljudi, ti predivni ljudi koji sa osmehom rade apsolutno
sve, mene su gledali nekako blago i bili su ljubazni kao da su znali da mi je srce slomljeno. A on?!
I danas mi nije jasno zašto se nije okrenuo i spakovao me nazad za Srbiju jer sam bila
nepodnošljiva kada sam stigla ovde, hm… mozda me stvarno voli.
U Švedskoj bas i nema žurbe. Čekate papire i taj lični broj bez kog ne možete apsolutno ništa?
Okej što bi oni rekli i isto tako napisali to, čekate, sve informacije o bilo čemu imate na internet
stranicama, nemate koga da zovete a i ako imate reći će vam isto to sto piše na njihovim
stranicama. E sad zamislite jednu ženu od četrdeset godina koja je jednog osmaka opominjala od
jutra do mraka da mora da uči, držala sama pod kontrolom sve vezano za njega, trogodišnje dete
vodila i uzimala iz vrtića pa vodila kući da ruča pa pod obavezno napolje, išla u nabavku i kuvala,
radila i bila u kontaktu sa ljudima po ceo dan, sama pokušavala da postigne sve, pokušavala da
ima i vreme za sebe (bezuspešno) e ta žena je sada imala svo vreme ovog sveta i nije umela da ga
iskoristi već je pala u očaj.
Decembar je u Švedskoj veoma svečan mesec, za sve se čeka da prodje jul (Božić se tako piše i
izgovara, malim slovom) pa smo tako i mi čekali da stariji sin krene u školu a mladji u vrtić. Sve to
smo dočekali osim tog mog broja koji sam dobila posle godinu dana. Za tih godinu dana sam
isplakala more ma ne more vec okean suza, pakovala sam se bezbroj puta da se vratim u moj
Čačak, kuvala i mesila razna čuda, vezla do besvesti, ribala fugne četkicom za zube, tražila
izgovore da se ne javljam na telefon jer nisam imala sta da kažem a nisam želela da se žalim.
Uvek se setim te šetnje do vrtića i svih nasmejanih ljudi koji mi se javljaju ako nam se pogledi
sretnu, a ja sam u sebi psovala jer me je ta njihova ”sreća” iritirala a danas sam i sama takva jer ”
s’ kim si – takav si” i bila sam baš glupa te prve godine ali sam sama kriva, bila sam zatvorena ali
sam se sama zatvorila.
Radila sam ja po malo, na primer vozila automobile za neku firmu i zahvaljujuci tome sam videla
celu Švedsku. Posle godinu dana došla je moja majka u posetu i upoznala komšiluk koji ja nisam,
danas mi je jedna komšinica prijatelj i to onaj pravi prijatelj koji se retko nalazi. Preko maminog i
njenog poznanstva sam krenula da radim nokte opet i zahvaljujući tome upoznala predivne
švedske žene od kojih sam puno naučila i švedski ali i švedsku kulturu i mentalitet.
Konačno je došao i taj sa broj i krenula u školu da učim jezik, zahvaljujući podsticaju nastavnika
brzo sam završila taj kurs i nastavila dalje sa švedskim. Kada sam zavšila učenje jezika , koji je
neophodan za normalnu komunikaciju, čitanje i pravilno pisanje, počela sam da radim u vrtićima
kao zamena i tu sam se pronašla. Trenutno studiram za vaspitačicu, radim kada stignem. Moj
stariji sin završava gimnaziju i upisuje univerzitet a mladji završava prvi razred.
Da ne mislite da sam razmažena pa da vam objasnim, može čovek odmah da krene da uči jezik
sam, ali švedski je bio veoma težak za mene i zbog čudne gramatike i izgovora pa vas ljudi prosto
ne razumeju ako ne izgovorite pravilno, isto tako može da se nadje posao ali samo da se čisti ili
peru sudovi i ja nisam bežala od toga već sam razmišljala ovako – ako počnem da radim onda
nemam vremena za učenje jezika a moje dete kreće u školu i neće imati ko da mu pomogne i čita
na švedskom jer moj muž ga ne govori toliko dobro pošto na njegovom poslu koriste samo
engleski. Smatram da je sasvim normalno i osnovno da naučim jezik, kulturu, običaje i ljude u
zemlji u kojoj živim i moja deca odrastaju. Zbog svega toga sam insistirala i trudila se da mi to
bude osnova za sve. Želim isto tako da dam primer deci i možda nekome ko se dvoumi. Ja sam
beskrajno zahvalna mom mužu koji me je sve vreme podržavao i bez kog sve to ne bi bilo
moguće.
Nadam se da Vas nisam udavila ali imajte razumevanja, želim da se predstavim što bolje i da
stvorim neku sliku o sebi da bi Vi znali sa kim imate posla. Sledeći text neće biti ovako opširan,
plan je da Vam pišem o nekim mojim vidjenjima i doživljajima, praviću paralele izmedju mog života
u Srbiji i trenutnog u Švedskoj. Znači čitaćete samo moja lična iskustva, razmišljanja i doživljaje.
Blog se zove ”Fika sa Cicom” jer zelim da povežem švedski pojam sa mnom. Fika je reč koja se
ne prevodi jer bi u tom slučaju izgubila autentičnost i značaj, a verujte da je veoma važna za sve, u
svako doba dana i za sve uzraste. Fika je društveni fenomen i bukvalno bi značio ispijanje kafe uz
obavezan kolač ili nešto po vašem izboru. Fika je kvalitetno provedeno vreme sa porodicom,
prijateljima, kolegama ili sa nekim koga ste tek upoznali.
Ja želim da pijete kafu i grickate nešto dok čitate moje tekstove tako da ćete bukvalno imati fiku
sa Cicom.
Do sledećeg čitanja Hej då! (Hej do)

V