Nikad nije kasno
Svi znamo onu našu “nikad nije kasno” ali ta ista kod nas baš i ne važi jer se uvek negde žuri i sve
se mora sad i odmah! Moraš da budeš dobar djak i moraju da te porede sa drugima, kako Pero
može a ti ne? Ja ti sve činim a Perove zabole za njega… A nesvesni da time ponizavamo rodjenu
decu, njhove drugare i druge roditelje. Namećemo im taj takmičarski duh zbog kog mogu samo
da se osećaju loše i pod stresom sve vreme i bdućem životu. Učimo ih da nastave tu bolesnu
tradiciju poredjenja i takmičenja umesto da gledaju svoja posla. Onda moraš hitno da se zaposliš
jer ne misliš valjda da će te neko izdržavati a to što smo preumorni od trke oko škole i brige da
budemo bolji od Pera nikoga ne zanima. Moraš da se udaš i radjaš jer su se sve tvoje vršnjakinje
već poudavale i rodile, ako se usudiš da kažes da bi malo da sačekas onda hoceš da izgledaš kao
baba svom detetu, ako slučajno kažes da nije naišao onaj pravi onda mnogo biraš. Moje drugo
dete je bilo i željeno i planirano u mojoj trideset sedmoj godin. Tata i ja nismo bil venčani niti smo
planirali da se venčavamo. Posle porodjaja jedna medicinska sestra obilazi sobe i popunjava
papire tu na licu mesta, javno i pred svima. Evo i sada se smejem toj tišini u sobi u kojoj nikada
nije bilo tiho, kada je mene pitala da li sam venčana i dobla je odgovor nisam. Neudata i matora,
kakva kombinacija!
Pre par dana mi piše drugarica da je “ponosna na mene i da sam joj ja dokaz da nikada nije kasno
za neke stvari”, kako ne umem da primam komplimente odbijem joj to na pristrasnost i ljubav
prema meni pa samim tim i nedostatak objektivnosti. Ali malo kasnije me to lupi po glavi jer nije
ona neko ko podilazi i uvek je bila iskrena. Šta znači to da nikada nije kasno za neke stvari? Ko
odlučuje o tome? Koje su to stvari? Tu su opet u pitanju neki okviri koje ja baš i ne volim. Onda
me tresne po glavi da ja imam 45 godina i da ja tek učim da bih se zaposlila na željenom mestu.
Ja nemam 30, 35 već 45!!! I vratim se četiri godine u nazad, setim se straha i beznadja, nemoći i
panike od svega nepoznatog ovde, nisam znala ništa o ovom sistemu već sam se vodila onim što
sam znala iz moje Srbije a to je da je za mene bilo kasno.
Sa 41 sam počela da učim švedski, mislila sam da ga nikada neću naučiti i dugo mi je trebalo da
počnem da ga pricam, a u školi nisam bila najstarija kako sam očekivala. Bila sam jedina iz
Evrope i jedina bela u razredu. (Na slici je moj drug Pravoslavac iz Eritreje). Zahvaljujući stvarno
neverovatnim nastavnicima uspela sam da naučim šveski pa čak i da preskočim dva nivoa jer su
smatrali da sam dovoljno dobra i ja sam im neizmerno zahvalna jer mi se žurilo. U tim školama je
bilo i mladjih i starijih od mene, ljudi koji su pobegli od užasnih ratova i ljudi koji samo traže bolji
život, ljudi sa samo osnovnom školom i ljudi sa doktoratima ali svi smo imali isti tretman bez
obzira na sve to.
Sa 43 sam počela da radim kao zamena vaspitačica u
vrtićima, prijavila sam se za posao jer sam želela da vidim kako izgleda jedan intervju ovde, želela
sam da prodjem dalje, ali uopšte nisam očekivala da ću ga dobiti . Na tom razgovoru je opet bilo
lljudi i starijih i mladjih od mene, ali za porodičnu situaciju ili godine vas ne pitaju a ne pitaju ni da li
planirate decu. Sa 45 sam počela da studiram i plan je da završim kada budem imala 47 godina.
Zastrašujuće!!! Ali za mene više nije, ja više nigde ne žurim. I kako bi moje švedske drugarice rekle
“samo pomisli da ćeš raditi još 20 godina”. I to sam prihvatla. Uspeli su sa mnom isto kao sa
mojim malim sinom.
Prve godine ovde sam samo želela da se vratim i pričala sam kako sam ja matora za bilo šta,
svaka švedska drugarica me je ubedjivala da nije tako ali sam mislila da su samo ljubazne. Sada
znam da nisu samo ljubazne jer verujte da su brutalno iskrene bez obzira da li vam se to dopalo ili
ne, a taj način komunikacije se ovde uči od vrtića.
Onda sam upoznala ženu koja je moje godište i napustila je posao u restoranu da bi studirala za
učiteljicu. Moja dobra drugarica je radila deset godina kao frizerka, udala se i rodila dete pa rešila
da studira za socijalnog radnika, sada posle deset godina rada želi opet da studira jer želi da radi
sa decom. Imam jednu veoma dragu poznanicu koja je stara 55 i ceo radni vek vozi autobus ali
sada ide na razgovore za posao jer želi promenu. One drže život u svojim rukama i same
upravljaju njime, znam ja odlično da je to kod nas skoro pa nemoguće ali mislim su neke stvari
ipak moguće.
Koliko žena ili muškaraca poznajete koji su na žalost dugo u nesrećnim vezama i brakovima? Koji
ne smeju da se usude da odu i da uzmu život u svoje ruke, ja sam bila jedna od njih. Zamislite da
se neko posle 40 godina braka razvede? Bilo je takvih slučajeva pa su komentari okoline bili “šta
su se digli pod stare dane…” a jedna predivna žena je posle 40 godina braka spakovana od strane
svoje dece iseljena iz svoje kuće da bi je zaštitil i sklonili od muža nasilnika, tada je imala 60 a
danas 81. Pre neki dan smo se čule i ova situacija sa koronom je veoma pogodila, pitah je šta radi
i odgovor je bio “kratak mi je dan, da bar traje 30 sati.” Ona slika, vaja, plete, gaji cvece i kuva i
mesi za svoje unuke i praunuke, ona je počela da živi sa 60 godina.
Opet se setim sebe i mog očaja kada sam došla ovde jer sam mislila da je moj život završen, da
ću sedeti u stanu, paziti na decu kojoj uskoro i neću biti toliko potrebna, mislila sam da nikada
više neću naći prijatelje kao one koje sam ostavila u Čačku a meni su oni neophodni. Dugo mi je
trebalo da “progledam” i da vidim život iz “švedskog” ugla jer, verujte, nemoguće je preživeti
drugačije ali ja sam zahvalna na toj mogućnosti jer sve ovo ne bih mogla u Srbiji zahvaljujući i
sistemu i (ne)podršci okoline.
Švedska podstiče ljude da se obrazuju, mislim na nas starije, jer mnoga zanimanja više ne postoje
i ljudima je neophodno da se preorijentišu na postojeća zanimanja. Svi imamo pravo na stipendiju,
onda ako imamo decu ona je malo veća, imamo pravo na studentski kredit na kom je kamata
smešna i taj se kredit vraća kada se zaposlimo, računa se do godinu dana od završetka
školovanja i te rate su minimalne.
Želim da vam kažem da stvarno nikada nije kasno za neke stvari, na primer da se posvetite sebi,
počnite da se bavite nekim hobijem koji ste želeli, izadjite iz svake veze koja vam ne prija jer ćete
videti da se mnoga vrata tada otvore, ne oklevajte da pozovete nekoga koga dugo niste a vama je
ta osoba draga, zagrlite jako voljenu osobu, jednostavno počnite da ugadjate i da iznenadjujete
sami sebe. Razmislite kada ste se i sa kim poslednji put onako ludački smejali? Sigurno imate bar
jednu osobu sa kojim možete da razgovarate kao sami sa sobom pa to uradite, otvorite se, recite
kako se osećate ali ono stvarno kako se osećate. Razmazite sebe jedan dan, videćete da svet
neće stati zbog toga.
Ovog puta delim recept za Kärlekmums-ljubavna slast:
Ugrejete rernu na 175 stepeni i podmažete pleh maslacem. Za kolač prvo u šerpici istopite 225g
maslaca i dodate 2dl mleka pa promesate da se sjedini ali van ringle, umutite posebno 5 jaja i 4dl
šecera mikserom, dodajte 6dl brašna, jednu kašiku vanil šecera, 1dl kakoa i tri kašičice praška za
pecivo. U sve to dodajte smesu od maslaca i mleka i promesajte da se sve lepo sjedini, sipajte u
pleh i pecite 25min.
Glazura: opet istopite 75g maslaca u šerpici pa dodajte malo manje od jednog decilitra kafe, pola decilitra kakaoa,
kašičicu vanil šećera i 5dl šećera u prahu. Kada je kolač pečen ostavite ga da se malo prohladi pa
premažite glazurom i pospite kokosom jer je to obavezno!
Hej dååå!
