Ustanova “1. novembar” stvara buduće ljude. Mnoge sudbine bivših đaka ne bi bile srećne i ispunjene uspomenama da nije nastavnika i osoblja koji se svakodnevno trude da jedan dan bude sadržajan i koristan. Iako imaju ulogu vaspitača i učitelja, prevashodno ih deca prihvataju kao članove svojih porodica i kao svoje najbliže.
“Kada je u školu došao Milan Jovičić, bio je nemiran kao vrag. Tada je krenuo u peti razred i jednostavno sam brinuo kako sa njim postupati, a da to bude najbolji način. Obzirom da je bio jako živ i nemiran, poslao sam ga jednoga dana u dvorište sa dvojicom drugova koji su imali Daunov sindrom, da ih on podučava dobacivanje lopte. Ispostavilo se da je to bio ključ i od tada naš Milan je i sam počeo da trenira. Još uvek traje moja dilema da li je bolji golman ili fudbaler, a u prilog tome govori i činjenica da je dugo skupljao lopte kada fudbaleri “Borca” treniraju, po svemu sudeći, pored lopti skupljao je i znanja, jer je ovde u školi postigao neverovatne sportske uspehe. Ne samo u fudbalu već i u skijanju, odbojci, košarci… Učestvovao je i na Sportskoj olimpijadi u Južnoj Koreji 2016. gde je takođe doneo odličja. Danas, Milan je stalno zaposlen u školi kao domar i jedan je od najvrednijih u kolektivu. Eto, to je jedna od mnogobrojnih priča ispod krova ove ustanove koja najbolje opisuje značaj inkluzije i sporta u životu ove dece.”
Profesor Đondrić ističe da je jedan od najvećih snova već ostvaren, a to je izgradnja velelepne fiskulturne sale na koju se dugo čekalo. Planova ima dosta, a koplja se oštre za zimske OI u Italiji gde će se takmičiti u alpskom i nordijskom skijanju. Pripreme kreću već u decembru na planinama gde ima snega kako bi takmičari SK “Morava” bili spremni za mart 2025. godine kada se ovo takmičenje i odigrava.
Milorad Đondrić
“Mi uskoro počinjemo da radimo pripreme za predstojeće zimske OI u Italiji. Imamo tri učesnika koji su poboljšali svoje performase i očekuju nas pripreme na planinama na kojima ima snega u decembru. Videćemo, u opticaju su Kopaonik, Jahorina nije daleko, pa čak i Bugarska.”
Da bi sve funkcionisalo neophodne su finansije koje su svake godine sve veći i veći problem. Otići na neko veće takmičenje zahteva troškove koji nisu mali ali želja za učestvovanjem i medaljama koje se vraćaju u grad na Moravi, ne jenjava. Grad Čačak pomaže sa 350 hiljada dinara, ali to nije ni blizu koliko je potrebno da bi se sve uklopilo u budzet kluba.
„Hvala Bogu u gradu imam dosta prijatelja koji znaju čime se bavimo i kakve uspehe postižemo, tako da nekako izguramo godinu i ostvarimo planirane aktivnosti“.
Dobar glas se daleko čuje, stara je poslovica srpskog naroda koju sportisti kluba “Morava” doslovce shvataju. Zato i ne čude uspesi koji se nižu jer u osnovi svake medalje je potreba i jaka želja da se osvetla ime svog grada, svoje države. Ali i da se samom sebi kaže: „Bravo, uspeli smo”.
Kada se govori o ustanovi “1. Novembar”, jedan od pokretača i postojanja je i ime profesora Milorada Đondrića koji je tokom svog skoro petodecenijskog rada, postao i sinonim za roditeljsku figuru svih učenika koje je podučavao najpre životu, a zatim i sportu. Generacije učenika koje su smisao pronašle u nekoj od sportskih disciplina, danas ga se rado sećaju i smatraju ga neodvojivim delom svojih porodica. Iako je govorio jezikom sporta, profesor Đondrić je najpre govorio jezikom ljubavi i razumevanja prema onima kojima je život dodelio ne baš lako breme. Iako u penziji i dalje aktivan kroz sporstki klub “Morava” u okviru kojeg nastavlja sa radom i pripremama dece za takmičenja.
Milorad Đondrić
“Ja sam u ovoj školi počeo da radim 20. januara 1992. godine kao profesor fizičkog vaspitanja. Radili smo u jednoj manjoj sali, a ne u ovoj u kojoj mi sada razgovaramo. Kada sam dobio posao nikada nisam ni pomišljao da bih mogao da radim sa decom koja imaju smetnje u razvoju, ali kada sam došao, više nikada nisam poželeo da odem odavde. Deca su me privukla, jer oni imaju nešto posebno u sebi što čoveka razoružava i jednostavno tera da se njima posvetimo na jedan poseban način. Konkretno, Lidija Vujović o kojoj ste takođe napravili priču, kada sam ja došao u ovu školu ona je bila osmi razred osnovne škole. Ona je bila takav sportista da sam jednostavno želeo da i njoj i ostalima posvetim svu pažnju i pružim mogućnost da u sportu uživaju kao i druga deca.”
Inkluzija koja u poslednjim godinama sve jače ima upliv u tokove savremenog društva, odškrinula je deci sa smetnjama u razvoju vrata spoljašnjeg sveta i povela ih u tokove života o kojima mnogi nisu ni sanjali. Profesor Đondrić naglašava da je u početku bilo jako teško jer je inkluzija zakucala na vrata redovnog obrazovanja 2010. godine i ti počeci su bil jako važni za sve potonje uspehe. Ipak, kako navodi, inkluzija je došla mnogo pre, negde oko 2002. godine sa Specijanom olimpijadom na kojoj su učenici ove škole učestvovali braneći boje sportskog kluba “Morava” koji je osnovan takodje 2002. godine.
“Prvi ispit naše spremnosti bila je Letnja olimpijada već 2003. u Dablinu, gde su naši momci uspeli da osvoje nekoliko medalja, ovom prilikom uvek se rado setim našeg Marka Terzića koji je doneo medalju sa ovog tekmičenja. Za nas je to bio nepojmljiv uspeh, jer smo čak zaigrali sa Nemačkom. Kroz sport deca su obišla svet, a kada je Specijalna olimpijada obuhvatila i odbojkašku reprezentaciju 2013. godine pojavljujemo se u unifajd takmičenjima koja podrazumevaju učešće tri osobe sa smetnjama u razvoju I tri partnera tj. osobe iz redovne populacije koje se sportom bave rekreativno tako da ne postoji među njima velika razlika u tehnici, a kao kruna svega prošle godine na OI u Berlinu, naša reprezentacija koju sam ja predvodio, osvojila je drugo mesto. Ono na šta sam ja naponosniji je i pohvala svih sudija na takmičenjima da smo mi igrali najinkluzivniju odbojku”.
Raditi sa decom sa smetnjama u razvoju je posao izazovan sam po sebi. Iako deluje lako, ipak tu postoji jako puno pristupa kako bi jedan trener u detetu probudio želju I volju za takmičenjem, približio smisao i cilj igre. Deca imaju različite oblike kognitivnih smetnji pa je svaki trening prethodno dobro isplaniran uz pomoć defektologa. Ipak, najveći svetionik u savladavanju prepreka je osećaj i pogled u srce, na decu koja sportom sebi otvaraju vrata sveta.
“Svako dete je priča za sebe. Ni u redovnoj populaciji, trener ne pristupa svakom igraču na isti način. Ovo su deca koju ja posmatram kao običnu, decu bez ikakvih smetnji. Ali za svakog pronađem model koji svakom odgovara, neko se probudi kada malo podviknemo a neko kada ga zagrlimo i kažemo da je to bilo dobro ali sada može da bude još bolje. Dakle svaki sportista ima poseban modalitet rada i usvajanja. Na nama je da pročitamo koji je to najbolji način i da pratimo njihove rezultate kako bi znali da li ta metoda funkcioniše”.
Sledeće godine sporstki klub “Morava” slavi 20 godina postojanja i nastojanja da se ova deca posvete svojim snovima I ciljevima. Mnogi od njih danas su uspešni ljudi koji su zasnovali svoje porodice I koji su nastavili kroz život da sijaju sjajem svojih osvojenih medalja.
“Sportom u inkluziju” projekat je televizije Telemark koji ima za cilj promociju Udruženja I pojedinaca iz kategorija osoba sa smetnjama u razvoju. U prethodnih nekoliko godina sport i inkulzija bile su često obrađivane teme, a od kako je u Čačku izgrađena fiskluturna sala pri ustanovi “1. Novembar” i “Zračak”, bavljenje sportom i osvajanje medalja postale su sve češće teme novinskih naslova u gradu na Moravi. Upravo po najlepšoj reci Zapadne Srbije koja protiče kroz Čačak, osnovan je i sportski klub “Morava” koji okuplja sportiste sa smetnjama u razvoju koji su takođe i šampioni na domaćim i inostranim terenima.
Sportski klub „Morava“ iz Čačka uključuje svoje sportiste u reprezentaciju Specijalne olimpijade Srbije, te su do sada pokazali zavidne rezultate, kako u zemlji tako i na međunarodnim takmičenjima. Jedan od njih je i Milan Jovičić koji se istakao izuzetno dobrim sportskim rezultatima. Sportisti Sportskog kluba dece i omladine sa teškoćama u razvoju „Morava“ učestvuju kao članovi reprezentacije Specijalne olimpijade Srbije na domaćim i međunarodnim takmičenjima: Svetskim letnjim i zimskim igrama, Letnjim evropskim igrama, Evropskim prvenstvima u ekipnim sportovima. Na svim takmičenjima sportisti su postizali zavidne rezultate. Jedan od njih je i dvadesetšestogodišnji Milan Jovičić koji godinama aktivno trenira skijanje.
Milan Jovičić
„Prvo moje putovanje bilo je 2013.godine u Južnu Koreju kada sam išao na skijanje i osvojio dve zlatne i jednu srebrnu medalju. Putovao sam prvi put avionom i to van naše zemlje. Dva puta sam putovao u Poljsku gde smo se takmičili u odbojci, zatim 2019. godine u Dubaiju, baš smo svuda putovali“, priča Milan o svojim sportskim počecima i dodaje da je kod svakog čoveka najvažnija želja. “Kada imam želju onda se sve otvara. I putovanja i druženje i osvajanje medalja. Meni je čast da igram za Srbiju, to je naš identitet i po meni ta sreća je neopisiva – kada za svoju zemlju doneseš medalju.”
Na Olimpijadi 2013. u Južnoj Koreji takmičilo se 127 zemalja. Konkurencija je bila jaka, a Milan kaže da je tada bio mlad, pa nije bio svestan važnosti takmičenja, jer je bio uzbuđen što je prvi put putovao van zemlje. Redovno treniranje, ali i brojni sportski uspesi omogućili su mu da se zaposli kao domar upravo u školi prvi novembar koju je pohađao.
„Uspeo sam da se zaposlim, odnosno da dobijem tu priliku da pokažem da osim sporta, mogu da budem i koristan. Kao što znate, na mladima svet ostaje. Mlađoj deci govorim da pre svega treba da budu vaspitani, da se lepo ponašaju, jer od kuće sve polazi. Čovek pre svega treba da bude uporan, a sport je nešto najbolje što je moglo da mi se desi“, kaže Jovičić. Sport mu je, pored putovanja, omogućio i nova poznanstva, upoznao je različite zemlje i kulture i stekao nove prijatelje.
Milan Jovičić
„Dosta toga treba za decu da bi se što više uključili u sportske aktivnosti. U našoj školi imamo decu i iz redovnih škola koji se uključuju sa nama u treninge. Voleo bih da se što više takve dece uključi u naše sportske aktivnosti. Uvek kažem da nema nikakve razlike između dece sa smetnjama u razvoju i zdrave dece. Raduje me što će da se otvori novi zatvoreni bazen, da bi naša deca, kada idu na takmičenje trenirala u svom gradu jer više izgube vremena u putu nego na treninzima“, zaključuje Milan. On dalje trenira tri puta sedmično i kaže da i van obaveznih treninga slobodno vreme koristi za vežbanje kako bi održao kondiciju i bio spreman za buduća takmičenja. Drugima poručuje da je prvenstveno zbog zdravlja ali i socijalizacije veoma važno da se bave sportom, makar i rekreativno.
“Sportom u inkluziju” projekat je televizije Telemark koji ima za cilj promociju Udruženja I pojedinaca iz kategorija osoba sa smetnjama u razvoju. U prethodnih nekoliko godina sport i inkulzija bile su često obrađivane teme, a od kako je u Čačku izgrađena fiskluturna sala pri ustanovi “1. Novembar” i “Zračak”, bavljenje sportom i osvajanje medalja postale su sve češće teme novinskih naslova u gradu na Moravi. Upravo po najlepšoj reci Zapadne Srbije koja protiče kroz Čačak, osnovan je i sportski klub “Morava” koji okuplja sportiste sa smetnjama u razvoju koji su takođe i šampioni na domaćim I inostranim terenima.
Tiha I povučena dvadesetogodišnja Sanja Jovičić, bila je đak škole “1. Novembar”. Već u prvim danima posebno interesovanje razvija za sportive kojima ih uče na časovima fizičkog. Bilo je malo potrebno dok je Sanja shvatila da želi da bude sportistkinja I da putuje svetom. Te želje su se polako ostvarivale jedna za drugom. Odbojka, atletika, boćanje, košarka… discipline su u kojima je Sanja ekipno najbolja I koje najviše voli. Medalje se nižu kao i želje da čudnovati svet “spolja” osvaja sportom I svojim veštinama na terenu. Ističe da treneri svakodnevno sa njima rade, da jeste ponekad teško ali je ujedno i zabavno trenirati. Sa međunarodnih I svetskih takmičenja, pored lepih uspomena I putovanja, donela je i veliki broj medalja.
Sanja Jovičić
“Bavim se fudbalom, u Kragujevcu na regionalnom takmičenju osvojili smo treće mesto. Mnogo je važno da se bavimo sportom, prvo zbog zdravlja, da svi budemo zdravi, da se družimo, ja sam upoznala mnogo drugara kroz ova takmičenja”, govori Sanja I dodaje da su njeni omiljeni sportisti Novak Đoković i Aleksa Avramović posebno zbog medalja koje su doneli iz Pariza ove godine.
Specijalna Olimpijada Srbije počela je sa aktivnim radom 2002. godine, od kada su aktivno učešće uzeli učenici škole “1.novembar” i sportisti Sportskog kluba za osobe sa teškoćama u razvoju “Morava”. Cilj Specijalne olimpijade je da tokom čitave godine organizuje treninge i takmičenja osoba sa intelektualnom ometenošću i invaliditetom u našoj zemlji i na taj način omogući sportistima da uzmu učešća na skoro svim međunarodnim takmičenjima koja se širom sveta organizuju za ovu populaciju.
“Imamo trening, posle treninga se družimo sa drugarima. Treniramo i odbojku i stoni tenis. Ja vežbam dva puta dnevno. Mi često putujemo i donosimo mnogo medalja. I moji drugari i ja doneli smo puno sa dosadašnjih takmičenja”, sa ponosom kaže ova mlada i ambiciozna sportistkinja.
Sanja kaže da od kada je renovirana sportska sala u njenoj školi, uslovi su mnogo bolji za treniranje i sa nestrpljenjem čeka nova takmičenja gde se nada da će zajedno sa svojom ekipom, u grad na Moravi doneti još zlatnih medalja.
