Arhiva za kategoriju: Obrazovanje

Od juna meseca ove godine, timu sportista na takmičenjima u unifajd kategorijama u ulozi partnera u igri deci sa posebnim potrebama je i mlada Natalija Irižanin. Deca sa posebnim potrebama su njeni drugovi i drugarice od malena obzirom da je Natalijina majka defektolog u ustanovi “1. novembar”.

Natalija Irižanin, partner u Unifajd takmičenjima

“Od malena sam dolazila sa njom na posao i bila okružena tom decom i tu sam naučila da ih cenim i poštujem kao i ostale ljude. Ja igram košarku i kao što igram sa svojim drugaricama na treninzima ja se isto trudim da tako igram i sa ovom decom u školi. I naučena sam da ne pravim neku razliku između sportista iz redovne populacije i sportista iz domena inkluzije.”

Kako Natalija tvrdi, čar provedenog vremena sa sportistima sa smetnjama u razvoju je užitak koji oni imaju dok igraju košarku ali i samoispunjenje i osećaj prihvaćenosti. Pitanje predrasuda uvek je aktuelno, a jedino rešenje je razumevanje i prihvatanje.

“Smatram da postoje predrasude društva u vezi dece sa smetnjama u razvoju, u smislu da su manje vredna i veoma teška za saradnju što ponekada i jesu ali mi smo njih prihvatili kao sebi ravne. Tu ima dosta izazova i zna da bude dosta stresno jer je nekada teško objasniti šta treba da se uradi ali im pokazujemo da mogu da nam veruju, a oni nama uzvraćaju ljubavlju i divnim momentima.”

Ne zaboravljaju se putovanja i specijalne olimpijade na kojima smo se bolje upoznali ali sve ono što zaseni je razumevanje njihovih različitosti i posebnosti koje ih čine drugačijim. Natalijina motivacija je njihova sreća i osećanje da su ravnopravni, a njeni planovi su da što duže bude u njihovom društvu i da pokuša da premosti zid nepoznanice koji vlada u društvu da su sportisti sa smetnjama u razvoju kao i njihovi rezultati manje vredni.

Malo je mladih koji su danas spremni da svoje vreme posvete onima koji nemaju jednake šanse za budućnost. Ipak, na sreću brojnih članova sportskog kluba “Morava” koji okuplja decu sportiste  sa smetnjama u razvoju, Sara Majstorović je odlučila da baš ovde pomogne deci iz inkluzivnog školstva da ostvare snove i da budu najbolji na takmičenjima. Sara je partner u unifajd sportskim mečevima i zajedno sa sportistima sa smetnjama u razvoju, putuje i osvaja medalje.

Sara Majstorović, partner u Unifajd takmičenjima

“Treba videti taj osmeh na licu kada igramo zajedno. Ništa se ne meri sa tom radošću, a nama koji igramo rame uz rame sa njima, srce raste od ponosa jer smo pomogli da se deca sa smetnjama u razvoju ne osećaju izopštenim jer iako je lako raditi sa njima ipak postoji stav društva da su ovakva deca manje vredna pažnje i truda”.

Sara je do sada učestvovala u boćanju, stonom tenisu i odbojci. Takmičenja su posebna prilika da se deca zajedno druže i da se osvajaju medalje pa su tako ove godine iz Vranja došli ovenčani zlatom.

“Kada se opuste, moji saigrači su srećni i imaju elan da osvajaju medalje. Potrebno je tako malo da bi se oni uključili u društvene aktivnost, a sport je idealan način za to. Moji vršnjaci imaju predrasude u vezi ove teme I ja bih volela da se to promeni”.

Planovi su veliki jer predstoje velika takmičenja u kojima će se i pobeđivati. Ali, kako osmesi na licima mladih sportista iz sveta inkluzije govore, čini se da pobeda nije cilj. Cilj je izaći u svet, biti prihvaćen i osokoljen da ima prostora za sve ljude pod kapom nebeskom i da svako od njih nosi vrednost ovom svetu.

Pojam UNIFAJD predstavlja učešće ekipe na sportskom takmičenju u sastavu bar tri člana iz populacije dece sa posebnim potrebama i minimum tri člana iz redovne populacije. Nazvani PARTNERI, mladi koji se rekreativno bave sportom pomažu inkluzivnim sportistima da postignu rezultate, igrajući na njihovom nivou i podržavajući njihove sposobnosti. Jedan od njih već nekoliko godina za redom je i doktor Luka Kurćubić iz Čačka koji je već godinama deo tima specijalne olimpijade.

dr Luka Kurćubić, deo tima Specijalne olimpijade

“Početak mog uključivanja u specijalnu olimpijadu bio je već u osnovnoj školi kao deo samita  mladih  lidera, nakon četiri godine kada je istekao mandat obučavali smo druge mlade lidere, a potom sam postao partner u unifajd odbojci. Evo nakon toliko godina provedenih uz decu iz SK Morava, nadam se i funkciji lekara reprezentacije.”

Kao dete profesora škole, Luka živi u okruženju inkluzije još kao dete. Zahvalan na prilici da krene kao mladi lider Samita mladih, rano usvaja znanja kako primeniti inkluziju i shvata da pojam inkluzije može imati više značenja i da se može primanejivati na više načina.

 “Ideja tokom tih samita je da se upoznamo sa pojmom inkluzije, a zatim na koji način možemo da je implementiramo. Definitivno jedan od načina za implemetaciju inkluzije je sport, to je jezik koji svi razumeju i način da se svi dobro osećaju.”

Putujući svetom sa decom sa posebnim potrebama, prilika je da se sve veštine stave na ispit jer koliko je lepo ume da bude i zahtevan zadatak. Ipak, sve izazove na kraju zamene prelepe uspomene na uspehe kojih je bilo na pretek.

“Sigurno ce svima ostati u sećanju Letnje olimpijske igre u Los Anđelesu, gde sam bio unifajd partner u odbojci, a gde smo osvojili bronzu. To je jednostavno osećanje koje se teško prepričava rečima jer smo osvojili medalju u Sali koja je cela navijala za nas. To takmičenje počev od priprema pa sve do medalje je iskustvo za sebe i svaki put kada pogledam tu medalju osetim ponos na sve nas kako smo predstavljali našu zemlju.”

Sport je definitivno najbolji način da poveže ljude a u inkluzivnoj populaciji i da smanji razliku izmedju dece iz redovne populacije i mališana koji imaju smetnje u razvoju. Najbolji način da se razbiju predrasude o ovoj deci. Kurćubić ističe da svi možemo uzeti učešće u UNIFAJD takmičenjima što kroz igru ili kao gledalac ili oko svoje zgrade gde znate da postoje deca sa posebnim potrebama.

“Ta deca će vam vratiit I mnogo neke energije. To je čista bezuslovna ljubav. Raspitajte se o takmičenjima I uverite se da ta energija se retko sreće.I sve je opet do nas. Jer je potrebno da se svi uključemo u volonterski rad skoncentrisan oko pomoći mladim sportistima”.

Sledeži korak kada je Secijalna olimpijada u pitanju je pokusaj da se naš sagovornik angažuje na HEALTH program gde bi umesto parnetra u igri I podrška na terenu sada bio angažovan kao lekar naše reprezentacije.

Ustanova “1. novembar” stvara buduće ljude. Mnoge sudbine bivših đaka ne bi bile srećne i ispunjene uspomenama da nije nastavnika i osoblja koji se svakodnevno trude da jedan dan bude sadržajan i koristan. Iako imaju ulogu vaspitača i učitelja, prevashodno ih deca prihvataju kao članove svojih porodica i kao svoje najbliže.

“Kada je u školu došao Milan Jovičić, bio je nemiran kao vrag. Tada je krenuo u peti razred i jednostavno sam brinuo kako sa njim postupati, a da to bude najbolji način. Obzirom da je bio jako živ i nemiran, poslao sam ga jednoga dana u dvorište sa dvojicom drugova koji su imali Daunov sindrom, da ih on podučava dobacivanje lopte. Ispostavilo se da je to bio ključ i od tada naš Milan je i sam počeo da trenira. Još uvek traje moja dilema da li je bolji golman ili fudbaler, a u prilog tome govori i činjenica da je dugo skupljao lopte kada fudbaleri “Borca” treniraju, po svemu sudeći, pored lopti skupljao je i znanja, jer je ovde u školi postigao neverovatne sportske uspehe. Ne samo u fudbalu već i u skijanju, odbojci, košarci… Učestvovao je i na Sportskoj olimpijadi u Južnoj Koreji 2016. gde je takođe doneo odličja. Danas, Milan je stalno zaposlen u školi kao domar i jedan je od najvrednijih u kolektivu. Eto, to je jedna od mnogobrojnih priča ispod krova ove ustanove koja najbolje opisuje značaj inkluzije i sporta u životu ove dece.”

Profesor Đondrić ističe da je jedan od najvećih snova već ostvaren, a to je izgradnja velelepne fiskulturne sale na koju se dugo čekalo. Planova ima dosta, a koplja se oštre za zimske OI u Italiji gde će se takmičiti u alpskom i nordijskom skijanju. Pripreme kreću već u decembru na planinama gde ima snega kako bi takmičari SK “Morava” bili spremni za mart 2025. godine kada se ovo takmičenje i odigrava.

Milorad Đondrić

“Mi uskoro počinjemo da radimo pripreme za predstojeće zimske OI u Italiji. Imamo tri učesnika koji su poboljšali svoje performase i očekuju nas pripreme na planinama na kojima ima snega u decembru. Videćemo, u opticaju su Kopaonik, Jahorina nije daleko, pa čak i Bugarska.”

Da bi sve funkcionisalo neophodne su finansije koje su svake godine sve veći i veći problem. Otići na neko veće takmičenje zahteva troškove koji nisu mali ali želja za učestvovanjem i medaljama koje se vraćaju u grad na Moravi, ne jenjava. Grad Čačak pomaže sa 350 hiljada dinara, ali to nije ni blizu koliko je potrebno da bi se sve uklopilo u budzet kluba.

„Hvala Bogu u gradu imam dosta prijatelja koji znaju čime se bavimo i kakve uspehe postižemo, tako da nekako izguramo godinu i ostvarimo planirane aktivnosti“.

Dobar glas se daleko čuje, stara je poslovica srpskog naroda koju sportisti kluba “Morava” doslovce shvataju. Zato i ne čude uspesi koji se nižu jer u osnovi svake medalje je potreba i jaka želja da se osvetla ime svog grada, svoje države. Ali i da se samom sebi kaže: „Bravo, uspeli smo”.

Kada se govori o ustanovi “1. Novembar”, jedan od pokretača i postojanja je i ime profesora Milorada Đondrića koji je tokom svog skoro petodecenijskog rada, postao i sinonim za roditeljsku figuru svih učenika koje je podučavao najpre životu, a zatim i sportu. Generacije učenika koje su smisao pronašle u nekoj od sportskih disciplina, danas ga se rado sećaju i smatraju ga neodvojivim delom svojih porodica. Iako je govorio jezikom sporta, profesor Đondrić je najpre govorio jezikom ljubavi i razumevanja prema onima kojima je život dodelio ne baš lako breme. Iako u penziji i dalje aktivan kroz sporstki klub “Morava” u okviru kojeg nastavlja sa radom i pripremama dece za takmičenja.

Milorad Đondrić

“Ja sam u ovoj školi počeo da radim 20. januara 1992. godine kao profesor fizičkog vaspitanja. Radili smo u jednoj manjoj sali, a ne u ovoj u kojoj mi sada razgovaramo. Kada sam dobio posao nikada nisam ni pomišljao da bih mogao da radim sa decom koja imaju smetnje u razvoju, ali kada sam došao, više nikada nisam poželeo da odem odavde. Deca su me privukla, jer oni imaju nešto posebno u sebi što čoveka razoružava i jednostavno tera da se njima posvetimo na jedan poseban način. Konkretno, Lidija Vujović o kojoj ste takođe napravili priču, kada sam ja došao u ovu školu ona je bila osmi razred osnovne škole. Ona je bila takav sportista da sam jednostavno želeo da i njoj i ostalima posvetim svu pažnju i pružim mogućnost da u sportu uživaju kao i druga deca.”

Inkluzija koja u poslednjim godinama sve jače ima upliv u tokove savremenog društva, odškrinula je deci sa smetnjama u razvoju vrata spoljašnjeg sveta i povela ih u tokove života o kojima mnogi nisu ni sanjali. Profesor Đondrić naglašava da je u početku bilo jako teško jer je inkluzija zakucala na vrata redovnog obrazovanja 2010. godine i ti počeci su bil jako važni za sve potonje uspehe. Ipak, kako navodi, inkluzija je došla mnogo pre, negde oko 2002. godine sa Specijanom olimpijadom na kojoj su učenici ove škole učestvovali braneći boje sportskog kluba “Morava” koji je osnovan takodje 2002. godine.

“Prvi ispit naše spremnosti bila je Letnja olimpijada već 2003. u Dablinu, gde su naši momci uspeli da osvoje nekoliko medalja, ovom prilikom uvek se rado setim našeg Marka Terzića koji je doneo medalju sa ovog tekmičenja. Za nas je to bio nepojmljiv uspeh, jer smo čak zaigrali sa Nemačkom. Kroz sport deca su obišla svet, a kada je Specijalna olimpijada obuhvatila i odbojkašku reprezentaciju 2013. godine pojavljujemo se u unifajd takmičenjima koja podrazumevaju učešće tri osobe sa smetnjama u razvoju I tri partnera tj. osobe iz redovne populacije koje se sportom bave rekreativno tako da ne postoji među njima velika razlika u tehnici, a kao kruna svega prošle godine na OI u Berlinu, naša reprezentacija koju sam ja predvodio, osvojila je drugo mesto. Ono na šta sam ja naponosniji je i pohvala svih sudija na takmičenjima da smo mi igrali najinkluzivniju odbojku”.

Raditi sa decom sa smetnjama u razvoju je posao izazovan sam po sebi. Iako deluje lako, ipak tu postoji jako puno pristupa kako bi jedan trener u detetu probudio želju I volju za takmičenjem, približio smisao i cilj igre. Deca imaju različite oblike kognitivnih smetnji pa je svaki trening prethodno dobro isplaniran uz pomoć defektologa. Ipak, najveći svetionik u savladavanju prepreka je osećaj i pogled u srce, na decu koja sportom sebi otvaraju vrata sveta.

“Svako dete je priča za sebe. Ni u redovnoj populaciji, trener ne pristupa svakom igraču na isti način. Ovo su deca koju ja posmatram kao običnu, decu bez ikakvih smetnji. Ali za svakog pronađem model koji svakom odgovara, neko se probudi kada malo podviknemo a neko kada ga zagrlimo i kažemo da je to bilo dobro ali sada može da bude još bolje. Dakle svaki sportista ima poseban modalitet rada i usvajanja. Na nama je da pročitamo koji je to najbolji način i da pratimo njihove rezultate kako bi znali da li ta metoda funkcioniše”.

Sledeće godine sporstki klub “Morava” slavi 20 godina postojanja i nastojanja da se ova deca posvete svojim snovima I ciljevima. Mnogi od njih danas su uspešni ljudi koji su zasnovali svoje porodice I koji su nastavili  kroz život da sijaju sjajem svojih osvojenih medalja.

“Sportom u inkluziju” projekat je televizije Telemark koji ima za cilj promociju Udruženja I pojedinaca iz kategorija osoba sa smetnjama u razvoju. U prethodnih nekoliko godina sport i inkulzija bile su često obrađivane teme, a od kako je u Čačku izgrađena fiskluturna sala pri ustanovi “1. Novembar” i “Zračak”, bavljenje sportom i osvajanje medalja postale su sve češće teme novinskih naslova u gradu na Moravi. Upravo po najlepšoj reci Zapadne Srbije koja protiče kroz Čačak, osnovan je i sportski klub “Morava” koji okuplja sportiste sa smetnjama u razvoju koji su takođe i šampioni na domaćim I inostranim terenima.

Tiha I povučena dvadesetogodišnja Sanja Jovičić, bila je đak škole “1. Novembar”. Već u prvim danima posebno interesovanje razvija za sportive kojima ih uče na časovima fizičkog. Bilo je malo potrebno dok je Sanja shvatila da želi da bude sportistkinja I da putuje svetom. Te želje su se polako ostvarivale jedna za drugom. Odbojka, atletika, boćanje, košarka… discipline su u kojima je Sanja ekipno najbolja I koje najviše voli. Medalje se nižu kao i želje da čudnovati svet “spolja” osvaja sportom I svojim veštinama na terenu. Ističe da treneri svakodnevno sa njima rade, da jeste ponekad teško ali je ujedno i zabavno trenirati. Sa međunarodnih I svetskih takmičenja, pored lepih uspomena I putovanja, donela je i veliki broj medalja.

Sanja Jovičić

“Bavim se fudbalom, u Kragujevcu na regionalnom takmičenju osvojili smo treće mesto. Mnogo je važno da se bavimo sportom, prvo zbog zdravlja, da svi budemo zdravi, da se družimo, ja sam upoznala mnogo drugara kroz ova takmičenja”, govori Sanja I dodaje da su njeni omiljeni sportisti Novak Đoković i Aleksa Avramović posebno zbog medalja koje su doneli iz Pariza ove godine.

Specijalna Olimpijada Srbije počela je sa aktivnim radom 2002. godine, od kada su aktivno učešće uzeli učenici škole “1.novembar” i sportisti Sportskog kluba za osobe sa teškoćama u razvoju “Morava”. Cilj Specijalne olimpijade je da tokom čitave godine organizuje treninge i takmičenja osoba sa intelektualnom ometenošću i invaliditetom u našoj zemlji i na taj način omogući sportistima da uzmu učešća na skoro svim međunarodnim takmičenjima koja se širom sveta organizuju za ovu populaciju.

“Imamo trening, posle treninga se družimo sa drugarima. Treniramo i odbojku i stoni tenis. Ja vežbam dva puta dnevno. Mi često putujemo i donosimo mnogo medalja. I moji drugari i ja doneli smo puno sa dosadašnjih takmičenja”, sa ponosom kaže ova mlada i ambiciozna sportistkinja.

Sanja kaže da od kada je renovirana sportska sala u njenoj školi, uslovi su mnogo bolji za treniranje i sa nestrpljenjem čeka nova takmičenja gde se nada da će zajedno sa svojom ekipom, u grad na Moravi doneti još zlatnih medalja.