Jedan od začetnika motokros sporta u gradu na Moravi je Vladimir Tanasković Čile. Aktivan je u moto sportu i svom klubu od 1963.godine, kada je prvi put debitovao kao vozač na trci u disciplini moto kros. Riječka staza Trsat zauvek će ostati upamćena po tome što je na njoj Čile nastupao, još uvek najuspešniji Čačanin u brzinskom moto sportu. Posle nepunih pola veka, koliko je prošlo od kada je Čile vozio, 2019. godine Borko Vranić, član Moto kluba Tanasko Rajić, koji se takmiči u disciplini Moto klasik, nastupio je u trci Otvorenog moto klasik šampionata Hrvatske. Uprkos tehničkim problemima, koji su postali sastavni deo takmičenja u disciplini Moto klasik, Vranić je na legendarnom Grobniku, uspeo da se plasira na četvrto mesto u klasi motocikala od 250 kubika.

Želja za moto trkama postoji od devedesetih godina, s tim što nikako nisam imao uslove, kako finansijske, tako ni bilo kakvu podršku sponzora. Sada sam malo u godinama I ispunjavam dečački san. Moto trkama se bavim poslednjih šest godina, aktivno. Jednom sam bio vicešampion Srbije u klasi 125, jednom u klasi 250 I vicešampion Jugoistočne Evrope u klasi 250 kubika I sve to sa motorciklom od 125 kubika”, priča nam Borko Vranić, vozač motokrosa.

Screenshot_52

Organizacija motokros takmičenja iziskuje mnogo novca, a naši sagovornici, zaljubljenici u ovaj sport, odriču se mnogo čega da bi otišli na trke i i oborili sopstveni rekord. U ovom adrenalinskom sportu ovrede su česte, a vremena je potrebno veoma puno za oporavak.

Jedne godine sam imao povredu tik pred trku u Kraljevu, izašao sam da probam motorcikl, da ga naštelujemo, to je bilo u sredu veče. Prilikom pada izgulio sam celu desnu stranu tela, povredio nogu, a kada sam se vratio sa previjanja iz bolnice ja sam pitao šta je sa motorom I da li možemo da stignemo da ga napravimo do subote kada je bila trka. I onda je usledilo previjanje futoškog kupusa na rane, da zaraste što pre”, kraže kroz osmeh Vranić.

Screenshot_53

Vranićev, kako kaže, mlađi kolega, Aleksa Milosavljević, ovim sportom se bavi od malena. Na povrede je navikao a one, kako nam je rekao, ne mogu da ga spreče da izvozi trku do kraja.

Najveća povreda mi je bila kada sam slomio nogu na stazi Jeljen, I to na dva mesta sam je slomio I oporavljao sam se duži period, bio sam u gipsu, pa dok su mi ga skinuli, dok sam išao na terapije… Potrebno mi je  bilo dugo vremena da naviknem ponovo da radim s nogom. Malo sam loše vozio kasnije, dok se nisam ponovo vratio u formu, nisam uopšte imao strah od tog pada, da sada kao treba da sporije vozim, ali sam više pazio” , kaže mladi Aleksa Milosavljević, vozač motokrosa.

Screenshot_54

Jednom je čak vozio I sa gipsom na ruci.

Tada mi je trebala ta vožnja, ta trka I vozio sam sa rukom u gipsu. Nisam vozio brzo niti hteo da preforsiram ruku, trudio sam se da budem u top tri ali I tu sam imao kvar, palo mi je sedište u sred trke, pa drugu nisam ni vozio pošto sam se iznervirao, ali nema veze, opet je bilo dobro”, kroz osmeh kaže četrnaestogodišnji Milosavljević.

Screenshot_55

Kroserom u budućnost, moto je i mladih i veterana u ovom sportu. Uz entuzijazam i adrenlin koji ih pokreće, po svemu sudeći, o gradu na Moravi pričaće se još dugo i to ne samo u moto svetu. Stasaće neki novi klinci koji će poput Čileta, Marića, Lijeskića, Vukajlovića, Vranića i mladog Milosavljevića, noseći obeležje rodnog grada, donositi još pregršt pehara u naš grad.

glasnije o mladima HD


Za razliku od nekih zemalja Evrope u kojima je bilijar na listi vodećih sportova po popularnosti, a to znači po broju učesnika koji se njim amaterski ili profesionalno bave, kod nas je, iz nekih razloga, nepravedno zapostavljen. Osim malog broja zaljubljenika koji ga prate, javnost jedva da je upoznata sa rezultatima profesionalaca, a krivac za to su donekle I mediji koji mu posvećuju marginalnu i sporadičnu pažnju. Naši sagovornici iz bilijar kluba Libero 5 ističu da treba raskrstiti s predrasudama – bilijar nije kafanska igra, niti je opravdano ni primereno davati mu takav epitet. U vremenu kada su deca postala zavisna od modernih tehnologija, ova igra može značajno unaprediti njihove mentalne sposobnosti logičko mišljenje.

Screenshot_38

Jako teško je mlade animirati da počnu da se bave ovim ssportom, na primer kod nas svako dete koje je došlo da trenira, došlo je sa roditeljima ovde I roditelj u svakom momentu zna gde mu je dete I šta radi. Stariji još uvek imaju sliku da je to kafanska igra, kockarska, zadimljene prostorije, tako da polako razbijamo to I u Čačku smo razvili mišljenje da je bilijar sport a ne kafanska igra”, kaže vlasnik bilijar kluba “Libero 5” Martin Martinović.

Screenshot_32

Za Teslu je „bilijar najsuptilnija igra perfekcije i logičnosti, satkana od šahovske kombinatorike, zakona fizike i izvanredne povezanosti čovečjeg uma i telesne motorike“. Lucija je Kragujevčanka koja redovno dolazi u Čačak na treninge.

Mi ni sadsa nemamo neki ozbiljniji klub u Kragujevcu, imamo jedan ali to je više kafić, nema trenera. Kada sam pre nekih sedam, osam godina čula za ovaj klub, koliko I igram u njemu, vrlo rado sam došla. Čula sam za Martina da drži časove I zbog toga sam najviše I došla. Prosto je neverovatno kako sam ja zavolela bilijar, to je bilo 1999.godine, bila sam sa roditeljima na moru I kako sma videla bilijar, rekla sam im hoću ovo, morali su čak I da mi privuku stolicu za početak da igram, tako sam I počela. Posle toga me je zanimalo kada sam krenula u osnovnu školu, a tek na početku srednje škole sam počela aktivnije I ozbiljnije da se bavim. Tada sam I došla prvi put u Čačak”, kaže Lucija Kostić kojoj nije teško da gotovo svake večeri putuje put Čačka I nazad u Kragujevac.

Screenshot_36

Na mlađima svet ostaje. Triinaestogodišnji Luka Nikolić dolazio je u bilijar klub “Libero 5” I upoznavši Martina, koji mu je sada I trener, zavoleo je ovaj sport.

Bio sam na jednom turniru sedmi a bilo nas je oko dvadesetak, ali en bavim  se bilijarom dugo, aktivno možda pet, šest meseci. U planu mi je da nastavim da se bavim bilijarom I postanem ozbiljan igrač. Ovde je sve sjajno, drugari I trener, moj trener Martin bio je prvak Srbije”, oduševljeno kaže trinaestogodišnji Luka Nikolić.

Screenshot_37

Međusobna podrška u gotovo svakom životnom segmentu članova kluba čini da se osećaju kao jedna porodica, a pridošlice i zainteresovane koji bi da “probaju” prihvataju kao sebi ravnog, tako da kad jednom dođete, makar iz znatiželje, doći ćete sigurno još koji put, upravo zbog te , retko viđene, srdačne i tople atmosfere kakva se ovde, pored ozbiljnog bavljenja sportom, neguje od osnivanja kluba.

glasnije o mladima HD


Sportska infrastruktura u Čačku poslednjih godina je sve bogatija. Da su uslovi za treniranje iz meseca u mesec sve bolji potvrđuje nam Filip Bajić koji je prošlog leta zaigrao u bojama čačanskog Borca.

Od svih klubova u kojima sma bio Čačak ima ubedljivo najbolje uslove za treniranje. Pogotovu za bavljenje fudbalom. Od terena do svlačionica, dakle baš sve. Bio sam i u Vranju i u Napretku iz Kruševca, on je veliki klub ali nema terene u sklopu svog stadiona. Gde god da sam bio moralo je da se putuje na neke druge terene, to je oduzimalo mnogo vremena a ovde bukvalno svi usloivi postoje. Zato smatram da je velika šteta što Borac trenutno ne igra u Superligi ali se nadam da ćemo i mi pomoći da se vrati tamo gde mu je i mesto“, kaže Filip Bajić, fudbaler FK Borac 1926.

Screenshot_56

Trenutna atmosfera u klubu je, navodi Bajić, odlična, počevši od trenera preko igrača koji su maksimalno posvećeni da Borac dovedu do što višeg ranga.

Atmosfera je odlična zato što su svi ovde dobri momci, nema zle krvi, klanova, zavisti, to je jedan od retkih klubova gde nema veliki generacijiski jaz. Nema starijih igrača da se odvajaju neo smo svi tu sličnih godina i baš smo kao jedna velika porodica i sada sa novim trenerom, a i dok je bio prošli, to zapravo ništa i ne menja, jer smo mi baš jedna sjajna grupa. Trener nije strog, taman koliko treba da bude. Treninzi su odlični, nisu toliko naporni kao kod prošlog trenera, za sada smo prezadovoljni. Stil igre i njegov sistem rada nije mnogo drugačiji u odnosu na prošloi polusezonu, sve je odliično“, zadovoljno ističe Bajić.

Screenshot_57

Završeno je uređenje Atletskog stadiona, mnogobrojni tereni i dečja igrališta, a Bajić smatra da jedino šta nedostaje Čačku što se sportske infrastrukture tiče jeste zatvoreni gradski bazeni, objekat koji Čačani najviše priželjkuju već više godina.

glasnije o mladima HD


Ples doprinosi fizičkom vaspitanju, jednovremeno i skladno deluje na čulo sluha, vida i dodira. Vidno pomaže telesnom razvitku, disciplinuje pažnju, nagon na razmišljanje, vaspitava strpljenju, istrajnosti a noaročito samopouzdanju. Sara Bogdanović je, preselivši se iz Italije, čula za plesni klub Luna i bez razmišljanja krenula jer joj je ritmika u krvi.

Ja se skoro šest godina bavim plesom. Krenula sam kada sam se preselila iz druge države. Prvenstveno me je tetka “navukla” na ovo jer se družila sa majkom jedne devojčice koja je išla na ples. Ja bih htela profesionalno da se bavim plesom, a ako mi to ne bude uspelo, rekreativno ću se baviti, to je sigurno” kaže nam mlada Sara Bogdanović.

Screenshot_44

Nikola Čutović ples je zavoleo uz sestru.

Ja se plesom bavim više od sedam godina, mene je sestra podstakla da krenem na ples. Zbog nje sam počeo da treniram I ona mi je najveća inspiracija za ples, najveća podrška I ništa se ovo ne bi desilo da nije bilo nje. Nikada, čak ni pre mog bavljenja plesom, nisam smatrao da je to isključivo samo ženski sport. Uvek sam mislio da je svaki sport za svakoga, da se ne deli po rodu”, priča nam Nikola.

Screenshot_45

A da nije trenera i zaljubljenika u ples, ni njih dvoje ne bi postizali ovako zavidne rezultate, iako spadaju u mlažu kategoriju plesača.

Bili su jako simpatični kada smo ih spajali u par. Oni su tek  sad a tom putu, prelaze iz omladinaca u starije omladince. To su ipak te neke godine gde oni sazrevaju I gde ozbiljno kreću da se bave ovim sportom, ulažu ogroman trud. Jako je lepo raditi sa njima jer prosto ta deca, ne samo njih dvoje, generalno parovi, ne moram da ih teram, ne dolaze mrzovoljni, prosto vole, vidi se da vole I uživaju u svakom učenju, u svom napredku što je meni kao treneru jako bitno”, sa ponosom o ovom plesnom paru govori Darko Vujaković,  trener plesnog kluba „Luna“.

Screenshot_46

Dok gledamo plesni par stiče se utisak da su oni u velikoj ljubavi. Naši sagovornici kažu da upravo zbog toga nije dovoljno samo da umeš da plešeš, već i da odglumiš ljubav i gledaocu preneseš emociju.

To je sve gluma, imalo je nekih slučajeva gde stvarno to postoji ali prijateljstvo je sto posto. Za ostalo još uvek ne znam, može da se desi ali to je sve uglasvnom gluma”, kaže Sara a Nikola dodaje:”Mislim da tu postoji I gluma ali može da se desi da se rodi ljubav”.

Koliko sedmično vežbamo, to sve zavisi. Pošto ja idem I na engleski, ponekad kasnim 5 do 10 minuta na trening da bih sve stigla, ali treniramo kada god imamo vremena”, ističe malda plesačica.

Screenshot_48

Treninzi su svakoga dana, nekada su treninzi po sat vremena a nekada I do pet sati. To uglavnom mi odaberemo da traje toliko dugo, pa pošto sami tako insistiramo, moramo I da izdržimo, mogli ili ne”, kroz smeh kaže Čutović.

Ovi mladi ljudi kažu da uživaju igrajući na bilo kom mestu, i  čim čuju muziku noge same počinju da rade. Svojim vršnjacima poručuju da počnu da se bave plesom kako bi spoznali pravo životno zadovoljstvo.

glasnije o mladima HD


U prostorijama Auto-moto saveza Srbije nedavno je održano proglašenje šampiona za sezonu 2020. u moto sportu. Čačanski klubovi su ponovo ostvarili velike uspehe u pojedinačnoj i ekipnoj konkurenciji. Aleksa Milosavljević u klasi MX85 , u protekloj sezoni pokazao je da kada je u pitanju moto sport u svojoj klasi  nema konkurenciju. Ljubav prema motocross sportu gaji od malena.

“Bavim se od 2014.godine, imao sam četiri godine kada sam zavoleo ovaj sport I to preko oca zato što se I on bavio vožnjom motora pa sam, eto I ja uz njega zavoleo. Nije on vozio trke, već, da kažem, po ulici a I moj stric je vozio, pa sam ja gledajući njih dvojicu zavoleo motore, uvek sam sedeo na njima, slikao se I ponašao se kao da vozim. Jednog dana sam tražio tati da mi kupi motor I sledeće veče me je iznenadio kupivši mi moj prvi motor”, priča nam Aleksa Milosavljević, vozač motokrosa.

Screenshot_40

Ovaj četrnaestogodišnjak naporno trenira I njegovo ime se u sportskim blokovima vesti I stranicama novina sve češće pominje.

Do sada sam bio tri puta prvak Srbije, isto toliko vicešampion Srbije I jednom sam osvojio treće mesto. Ove godine se borim za “Zlatnu kacigu” I nadam se da ću uspeti”, kaže Milosavljević o planovima. Na pitanje šta kažu njegovi drugari, odgovara:”Moji školski drugari me podržavaju ali ipak, njima ovaj sport nije toliko zanimljiv, misle da je teži fudbal. Ne obraćam pažnju toliko, važno je da me podržavaju. Objasnim ja njima koliko je ovo opasan I lep sport, ali ne mogu oni to da razumeju dok ne sednu I ne probaju. Obično, kada se nas više skupi na treningu, stariji I iskusniji vozači mi pokažu gde grešim ili na primer gde da idem da bih bio bolji, ja se potrudim da to probam I postanem brži”.

Screenshot_41

Posebnost vozila koja se koriste u motocrossu je to što su namenski urađena za ovu svrhu. Ova vrsta motora nema žmigavce i stalak. Kao sportska oprema nikako nisu za vožnju u saobraćaju. Namenjena su samo za takmičenja i za vožnju po putevima koja su prilagođena samo za motocross. Motokros se prvi put pojavljuje u Velikoj Britaniji, a prva velika trka bila je 1924. godine. Tek tokom 30ih godina, ovaj sport postaje planetarno popularan. Jedan od začetnika ovog sporta u gradu na Moravi je Vladimir Tanasković Čile.

Tih godina, kada je to tek počinjalo, krajem Drugog svetskog rata, nije bilo novih motora kao što sada ima. Bilo je onih od ratne reparacije I uvezenih iz inostranstva, ono što je moglo da se uveze. Prve trke nisu održane odmah, nego su više bile kao manifestacije, skup. Dogovore se vozači koji su imali motore, zajedno su išli na Zlatibor, Ovčar banju I na izletnička mesta, to im je bilo kao glavna atrakcija. Već se razvila ljubav prema moto sportu I onda počinju organizacije za trke. U Čačku je prvo bilo pored crkve, pa pored Ekonomske škole do kasine, pošte I kroz korzo. To je bio relativno mali krug. Kasnije se išlo gore pored parka, pa kroz Učitelja Marinovića ulicu I nazad u grad. Bilo je naroda neverovatno, to ne može sada da ima toliko ljudi koliko je bilo u to vreme”, seća se čuveni Vladimir Tanasković Čile.

Screenshot_42

Prva trka koja je zaintrigirala Čačane u to vreme, priča nam Tanasković, održana je na Jelici.

Tu je bilo gledaoca da nije moglo da se priđe. Tada sam ja vozio prvu trku, nije neki naročit rezultat, ali s obzirom da sam bio mlađi u odnosu na druge vozače, solidan mi je bio rezultat. Tako je počelo malo intenzivnije, pa su čak organizovane I trke sa učešćem međunarodnih takmičara, recimo iz Bugarske. U toj jednoj trci oni su pobedili, prva dva mesta zauzeli, zato što su se Bugari više I bavili tada moto sportom koji je pomagala njihova armija. Bili su u prednosti što se tiče finansijske strane, a ovde je to malo teže išlo, išli su iz kluba I molili po predzećima Sloboda, Cer, da se donira da se kupe motori”, kaže Tanasković prisećajući se I svojih sportskih početaka.

Odrana leđa, krvava kolena i izgrebane ruke. Odeća blatnjava i poderena nisu nikakva neobična pojava u ovom sportu. Ljubitelji dvotočkaša kažu da je jedino važna ljubav prema ovom sportu I adrenalin koji on u njima budi.

glasnije o mladima HD


Zima je umanjila ionako u doba pandemije malobrojna sportska dešavanja u našem gradu. Ali, to ne znači da svi  sportisti miruju! Razgovarali smo sa mladim fudbalerom Borca, Novosađaninom Filipom Bajićem, o njegovim sportskim koracima i planovima za budućnost.

Fudbal sam počeo da treniram baš rano jer mi je tata bio trener lokalnog fudbalskog kluba u mom selu. On je bio fudbaler pa je valjda to urođeno od malih nogu, pa sam počeo da treniram uz njega I bio sam bukvalno najmanji. Nije postojao mlađi igrač od mene. U selu je bila škola fudbala za decu od sedam godina pa naviše, ali sam ja počeo eto tako sa njima da trčkaram I do šeste godine sam trenirao sa tatom dok nisu počeli da dele letke za školu fudbala Siniše Mihajlovića. U to vreme je bilo nezgodno putovati, tata je radio, mama je radila, bio sam vrlo mali da bih sam putovao, ali tata se nekako snašao da krenem  I počnem da treniram, tako da sam od šeste godine krenuo u tu školu fudbala I posle je sve išlo svojim tokom”, priseća se Novosađanin Filip Bajić, fudbaler FK Borac 1926.

Screenshot_49

Kao pojačanje u čačanski Borac je došao prošlog leta, leta pandemije koronavirusa. Svi su ga, kaže, veoma srdačno primili I prihvatili, te se više ne oseća  kao da je u tužem gradu iako je na to, kroz svoju fudbalsku karijeru, navikao.

Primili su me fenomenalno I u Čačku mi se mnogo sviđa, I klub I grad I ljudi, osećam se bukvalno kao kod svoje kuće, nadam sse da ću što duže ostati ovde jer se baš prijatno osećam. Fudbal baš dugo igram. Počeci su, kažem, bili u školi Siniše Mihajlovića, posle toga sam proveo u FK Novi Sad čitavih deset godina. Tamo sam I debitovao sa 16 godina, odigrao dosta utakmica, posle sam prešao u Inđiju, pa u Bačku iz Bačke Palanke I tamo sam ostvario baš dobre rezultate. Uveli smo klub iz Prve u Superligu, što je bio veoma veliki uspeh za ovaj fudbalski klub. E posle sam prešao nešto južnije, u Napredak iz Kruševca”, kaže Bajić I dodaje da je potom svoje mesto pod fudbalskim nebom našao u čačanskom Borcu.

Screenshot_50

Veoma mu je teško, kaže, da bude stotinama kilometara udaljen od supruge I sina.

Kada sam dobio sina dobio sam I novu energiju da nastavim da se bavim fudbalom. Supruga je, dok nismo dobili sina dolazila na svaku utakmicu, I u Kruševac, Vranje, saada u Čačak. Sada mi je, od kada sam postao otac, još teže da budem toliko daleko od svog rodnog mesta I porodice. Ja sam ovde, njih dvoje tamo, veoma je nezgodno uklopiti. Idem često kući jer mi neopisivo nedostaju”, kaže ovaj mladi fudbaler.

Čačak I Čačani mu izuzetno prijaju, kaže Bajić, jer nije lako biti dođoš. Trudi se da svojim fudbalskim umećem doprinese da Borac postigne što bolje rezultate, a prijateljstva koja je ovde stekao ostaće mu, naglašava, za celi život.

glasnije o mladima HD


Svi volimo da s vremena na vreme odemo na partiju bilijara sa najboljim prijateljima. Međutim, iako volimo da ga igramo, to ne znači da umemo. Bilijar je jednostavna igra kada se gledaju pravila, ali kada je reč o veštini, ovo je jedna od najtežih igara. Šesnaestogodišnji Milenko Madžarević bilijar je, ali I klub, zavoleo još kao mali kada je sa ocem odlazio u nadalekopoznati čačanski bilijar klub “Libero 5”.

Klub radi odlično. Po mom mišljenju, ovde su najbolji uslovi za treniranje u Srbiji, stolovi, ljudi, okupljanja. Prošle godine sam na juniorskim prvenstvima bio četvrti,  bilo je šest turnira. Na seniorskim turnirima sam zabeležio solidne rezultate, a što se škole tiče, vrlodobar sam đak, iako smatram da bilijar I škola mogu da se usklade”, kaže Milenko Madžarević.

Screenshot_30

Morate biti stručnjak i razmišljati kao matematičar ako želite da ubacite svaku kuglu u rupu, kaže Milenko. Milenkov otac Aleksandar kaže da je klub Libero 5 specifičan po tome što mladima pruža najbolje uslove za treniranje ovog nimalo lakog sporta.

Još kao mali, kada smo tu dolazili, oni su videli Milenkov prilaz stolu, prilaz kugli I rekli su mi da je dete izuzetno talentovano. Uz veliki rad Milinka Vukajlovića sa mojim sinom Milenkom I sa Martinovom podrškom koji je vlasnik kluba, a to podrazmeva odlazak na turnire koji iziskuje dodatna novčana sredstva, moj sin beleži odlične rezultate. Ovo je sport koji zahteva svakodnevno treniranje I onda dolaze turniri gde je prioritet za decu ta juniorska liga koja se igra na nivou Srbije I Milenko je, konkretno, prošle godine prvi put igrao tu ligu I bio četvrti u državi. Za malo mu je izmakla reprezentacija. Primera radi, odatle dvoje ili troje dece idu u reprezentaciju, nakon toga na kampove u Holandiju, igraju evropska prvenstva, što je prelepo. On je proputovao celu Srbiju I zemlje bivše Jugoslavije”, priča nam Milenkov otac Aleksandar.

Screenshot_31

Pre nego što počnete sa trik udarcima i neverovatnim potezima, morate naučiti osnove,  a glavna stvar je da znate kako da udarite belu kuglu, kaže vlasnik  I trener kluba Libero 5 Martin Martinović koji je u svetu bilijara na Balkanu ime čija je postignuća teško dostići.

Imamo, zavisi u kom periodu, između 50 do 60 članova od 7 do 77 godina. Imamo I ženskih članova, naš klub je, po organizaciji, jedan od 5 ili 6 klubova vodećih na Balkanu. Tu se podrazumeva broj igrača, organizacija turnira, od amaterskih do prvenstva Balkana, tako da smo kao klub, dosta razvijeniji od mnogo većih gradova I svakako nastavljamo dalje sa radom, s tim što čekamo da se mere malo ublaže, da bismo pravili ozbiljna takmičenja. Nama je prioritet da radimo sa decom I da ih vodimo na takmičenja. Sada imamo neke firme koje su prepoznale ovaj rad I one će finansirati juniore od 11 do 18 godina, tako da roditelje one dece koja budu htela da treniraju bilijar, neće koštati ništa. Vikendom ćemo da organizujemo takmičenja za decu I ona najbolja će ići na takmičenja I to bez ikakvih materijalnih troškova”, priča nam Martin Martinović, vlasnik bilijar kluba “Libero 5“.

Screenshot_32

Protekle godine u oktobru Miladin Glišić iz bilijar kluba Libero 5 Čačak postao šampion Balkana, što je još jedan zabeleženi uspeh ovog gluba u mnoštvu dosadašnjih.

Mi smo već poslednjih 10 godina ekipno ili šampioni ili vicešampioni Srbije. Pojedinačno imamo više takmičara koji su bili prvaci Srbije, osvajače prvenstva Balkana I sve to nas dovodi do toga da smo najbolji u bivšoj Jugoslaviji”, kaže Martinović.

Screenshot_33

“ Juniorska liga bi trebalo da počne u narednom periodu a ja se trenutno za to pripremam. Svojim vršnjacima bih poručio da krenu da treniraju bilijar jer je ovo baš lep sport, svako ko želi može makar da proba, jer su iskustva prelepa, gde se, pored sportskih uspeha, stiču I nova prijateljstva”, poručio je mladi Milenko Madžarević.

„Bilijar je najsuptilnija igra perfekcije i logicnosti, satkana od sahovske kombinatorike, zakona fizike i izvanredne povezanosti covecjeg uma i telesne motorike“ rekao je slavni Nikola Tesla. Iako mu se u Srbiji malo pažnje posvećuje, Čačanski klub Libero 5 okuplja sve veći broj omladine koja se već na prvom treningu zaljubI u ovaj sport.

glasnije o mladima HD


Lopta je obavezan rekvizit i igračka koja treba da bude prisutna u životu deteta praktično od njegovog rođenja. Lopta je ta zbog koje je naš sagovornik zavoleo fudbal. Fudbalski put Zvezdan Đorđilović započeo je u Borcu iz Čacka sa šest godina. Poredeći gradove I klubove u kojima je igrao , ističe da Čačak ima odličnu sportsku infrastrukturu.

Ovo je grad koji ima, uz naše najveće vodeće timove, najbolje uslove za treniranje. Imamo glavni stadion, teren sa veštačkom travom  i plus dva pomoćna, što je sveukupno ogroman potencijal za treniranje, za grad, za klub i za tu decu koja se razvijaju ovde“, kaže nam Zvezdan Đorđilović, fudbaler FK Borac 1926.

Screenshot_5

Na pitanje kakva je atmosfera u Borcu i da li ima nesuglasica kako među igračima, tako i u odnosu sa trenerima Đorđillović odgovara:

„ Ono što nas najviše drži je atmosfera. Ovo je jedini klub gde sam bio da nema tih klanova, da ih tako nazovem. Ovde svako svakoga poptuje, nema zle krvi između nas i mislim da nam je upravo to dosta pomogolo da ostvarimo ovakav rezultat u prethodnoj polusezoni. Ta atmosfera, pobednička i složna, držala nas je celu polusezonu i svaki igrač je davao maksimum za svog druga“, navodi Đorđilović.

Prilikom odabira sporta za dete, mladi fudbaler Zvezdan Đorđilović kaže da treba uzeti u obzir njegove afinitete, ali obavezno i njegove zdravstvene specifičnosti. Povrede su ovom sportu su gotovo svakodnevne, a šta kada drugi faktori onemoguće treniranje? Protekla godina koju je obeležila korona, mnogim sportistima, pa I fudbalerima, donela je česte I duge pauze u teniranju.

Screenshot_6

To nas je baš poremetilo, mi smo odigrali tada samo dve utakmice prvenstva i usledio je prekid zbog te nastale situacije. Teško je bilo pogotovu kada se to sve završilo, nismo imali treninge sa ekipom, sve smo morali individualno. Sećam se letnjih priprema koje su bile stvarno teške, zato što nam nije bilo lako da se vratimo u normalu jer, znate, to su ipak tri, četiri meseca pauze. Jesmo svi mi trenirali kod kuće, individualno, ali opet je neuporedivo drugačije kada se trenira sa ekipom. Uprkos tome, uspeli smo da se spremimo dobro, da dobro odigramo polusezonu, da napravimo dobar rezultat, afirmišmo mlade igrače, tako da bez obzira na situaciju u kojoj se celi svet našao, mi smo uspli da se „izvučemo“ dobro iz toga“, priča nam Zvezdan.

A zašto trenirati upravo najvažniju sporednu stvar na svetu?

Toliko sam upoznao drugara, pravih prijatelja, kroz fudbal i nebitno je kakvu ćeš karijeru napraviti, zasigurno je da ćeš imati odlično druženje, upoznati mnogo ljudi i putovaćeš, te smatram da svaki mladi fudbaler treba da nastavi da se bavi fudbalom“, zaključuje Đorđilović.

Screenshot_7

Svaki roditelj želi da mu dete bude jako i zdravo, a veliki doprinos rastu i razvoju deteta daje redovan trening.  Da bi organizam pravilno funkcionisao i telo se razvijalo normalno, potrebno je da dete bude fizički aktivno, na šta treba da ga podstiču roditelji. Međutim, roditelji su često u dilemi kako i kada početi, koji su sportovi najbolji za malu decu, koliko su česte i opasne povrede, kako oni mogu da pomognu detetu da zavoli sport. Fizička aktivnost deteta ima  sijaset pozitivnih uticaja na njegov fizički, ali i umni razvoj.

glasnije o mladima HD


U Međuregionalnoj ligi pioniri Košarkaškog kluba Mladost ostvaruju neverovatne rezultate. Izabranici Dejana Kolarevića u 15. odigranih kola zabeležili su isto toliko pobeda uz postignutih čak 1454 poena.

Ovaj vid rada, ovakvo vaspitanje dece, ovakva hemija u timu, atmosfera I ovakvo drugarstvo predstavlja neki vid terapije za nas koji smo sada već u nekim godinama kada treba da bežimo od stresa, a onda kada se sve to složi, kao što se složilo sa ovom greneracijom koja za četiri godine nije izgubila nijednu utakmicu u svom godištu, koja je osvojila prvo mesto na nivou Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije pre nešto više od godinu dana u Sežani na “Basket for kids” turniru I postala tada nezvanični prvak nekadašnje Jugoslavije, koja sada igra Međuregionalnu pionirsku ligu I ima 14 pobeda iz 14 odigranih utakmica sa preki 1400 postignutih poena, da malo prevedemo vašim gledaocima, kada deca od 13, 14 godina ubace sto poena svaku utakmicu protiv svojih vršnjaka, onda možete misliti kakav je to kvalitet. A ponavljam, ono što je dodatni plus je njihovo vaspitanje, njihovo ponašanje gde apsolutno, apsolutno nema nikakvih problema”, kaže o svom timu Dejan Kolarević, trener KK Mladost.

Screenshot_12

Da ovi mladi momci napreduju i pokazuju svoj talenat ilustruje i podatak da su, ne samo izvrsni košarkaši, već i odlični đaci. Marko Simović, koji u sloboddno vreme igra šah, nosilac je Vukove diplome, osvojio je maksimalan broj poena na takmičenjima iz matematike i fizike, a bio je pozvan i na pripreme reprezentacije Srbije.

Bio sam prošle godine na pripremama za reprezentaciju, proveo  sam tamo pet dana, to su bile kao mini pripreme, a tek će naredne godine da se zna ko je ušao u prvih 12. Dosadašnjim postignućem sam zadovoljan, naravno da uvek može bolje, tako da idem samo na što više ciljeve. Otac me najviše “gura” da idem napred ali svakako da je majka najzaslužnija. Iako sada, zbog epidemije, ne treniramo u našoj sali Sportskog centra “Mladost” u Atenici, nije mi teško da dolazim u večernjim satima u sale raznih škola gde treniramo”, kaže mladi Simović.

Screenshot_11

Vi ste na treningu naše pionirske selekcije koja je trenutno perijanica našeg kluba s obzirom na rezultate koje beleži, jer to je jedna izuzetno talentovana generacija dečaka rođenih 2006/2007.godine. OD 23 dečaka koji su u ovoj najužoj pionirskoj selekciji, osamnaest su odlični đaci. To vam dovoljno govori da dovoljno pažnje poklanjamo I toj vrsti edukacije, ono što prvo kažemo momcima je – broj jedan je škola, broj dva košarka. Iako smo mi posvećeni njihovom košarkaškom vaspitanju I njihovom odrastanju, stojimo iza toga da je osnovni preduslov da bi bili uspešni košarkaši, da budu pre svega dobri đaci, dobra deca, da ne prave probleme I onda, naravno, nikada neće imati probleme da ih nastavnici I razredne starešine puste da odsustvuju sa časa zbog košarkaških obaveza”, sa ponosom govori trener Kolarević.

Screenshot_13

Dosadašnji rezultati govore da su ovi momci zajedno sa svojim trenerima na veoma dobrom putu. Za dve i po decenije Mladost je bila pionirski prvak Srbije, dva puta vicešampion, u kadetskoj konkurenciji  u četiri navrata bili su među 3 prvoplasirana tima u Srbiji, a sa juniorima su 2 puta osvojili 3.mesto.

Ako vam kažem da smo to ostvarivali u konkurenciji Crvene zvezde, FMP-a, Mege, Partizana, Hemofarma, I u 99% slučajeva  sa dečacima koji su ponikli u našm klubu, onda možete da shvatite da je to ogroman uspeh. Evo sada će deset godina kako smo bili treći u Vršcu na juniorskom prvenstvu Srbije gde smo u polufinalu izgubili od ekipe Hemofarm koja je tada imala 11 igrača sa strane I jednog iz Vršca, a u našoj selekciji od 12 igrača, svi su bili iz Čačka iz tri osnovne škole. Pored tih rezultata koji se pamte, lepo je videti u našim klupskim prostorijama koje su trenutno blokirane, s obzirom da smo mi locirani u Plavoj hali, prave ljude, jer primaran proivod  su nam oni. Hiljade mladih je počelo da se bavi košarkom u našem gradu, niko nije stranputicom otišao, mnogi su završili fakultete, magistrirali, mnogi su u inostranstvu, veliki broj njih je postao profesionalni igrač tako da smo imali igrače u ABA 1 ligi, primera radi Aleksa Avramović, kapiten reprezentacije Srbije, igrač koji je dvanaest prvih godina svoje karijere proveo u Košarksaškom klubu “Mladost”, prošao je kroz sve selekcije, sada igra u Madridu, kapiten je reprezentacije I to dovoljno govori o kvalitetnom radu”, zaključuje ponosni trener Kolarević  I dodaje za kraj da će zajedno sa svojim timom da nastavi da ostvaruje samo najbolje rezultate.

Imajući u vidu podatak da oko 4 stotine dece u školi košarke i još 200 u takmičarskim selekcijama broji klub čiji su začetnici čuveni Ratko Joksić, Dobrilo Jojić, Vladimir Androjić i Dejan Tomić, ne treba da čudi što im u ovoj ligi nema ravnih.

glasnije o mladima HD


Ples je aktivnost toliko prirodna ljudima. Još kod beba možemo da primetimo pokrete prilikom slušanja muzike. Ples, više nego drugi oblici vežbanja, podstiče socijalnu interakciju. Komunikacija sa ljudima uz muziku, prijatnu atmosferu i osmeh, zasigurno će da poboljša naše raspoloženje. Iva Ferluga i njen partner Stefan Stančić plešu i dok uče za školu. Ono što krasi ovaj par je jedinstvo u pokretima, senzibilitet i naporno treniranje.

Plesom se bavim već deset godina, a zainteresovala sam se za ples baš zato što je moja najbolja drugarica iz vrtića krenula pa sam potom i ja i prosto sam se zaljubila u ples kao sport“ kaže Iva Ferluga, plesačica plesnog kluba „Luna“.  Kod Stefana Stančića tallenat je prepoznao neko drugi. „Ja se bavim isto deset godina, ali kod mene je malo drugačija situacija jer, dok sam išao u predškolsko, radili smo neku predstavu I tada je direktor prepoznao moj talenat, te je tako sve I počelo”, priča Stančić. Na pitanje kako njegovi  vršnjaci gledaju na to što on kao pripadnik jače polovine trenira ples koji slovi za ženski sort, Stefan kaže da je to stereotip. “Većina drugara me podržava u tome I bodri, kada god imam takmičenje, oni mi drže palčeve I navijaju za mene. Nekima je neobično da se muškarac bavi plesom, nekima nije, ali to je njihovo mišljenje”, kaže Stefan. “Nas dvoje zajedno plešemo već dve godine, prilikom odabira plesnog para gleda se prvenstveno visina plesača, a naravno I njihove plesačke sposobnosti, zato je mene I Ivu trener I spojio”, naveo je Stefan.

Screenshot_2

Pored poboljšanja raspoloženja, ples razvija koordinaciju, doprinosi izgradnji ranih navika i poboljšava kognitivne funkcije.

Meni je ples pomogao i što se tiče pravilnog držanja tela, ali I fizičke sporemnosti. Pored toga, stekla sam nova prijateljstva, bila na brojnim putovanjima, turnirima. Pošto smo svi mi školarci, smatram da je ako nešto jako želiš I voliš kao što ja volim ples, nije teško uskladiti školske obaveze I treninge. Ja sam, evo recimo, odličan đak”, priča kroz osmeh Ferluga. “Znate kako, meni jeste teško, uvek je teško da uskladim školu I ples, ali gledam da svoje obaveze kroz dobru organizaciju uskladim, da sve funkcioniše. I učenje u školi I treninzi. Podrška su mi moja porodica, ali I sam klub “Luna” koji svakog plesača podržva I bodri ga u tome što radi”, ističe Sančić. Roditelji su, kaže Iva, podrška I pomoć u svemu, pa I u plesu. “Prvenstveno, moja podrška su moji roditelji bez kojih ja ne bih mogla da uspem u ovome što radim. Naravno, podrška kluba I trenera ne izostaje, ali I međusobna podrška partnera veoma puno znači”, priča Iva.

Screenshot_1

Luna je plesna škola koja veruje da je ples najlepši način sporazumevanja među ljudima i istovremeno jezik koji je razumljiv u celom svetu. Ples je osnovna ljudska potreba za druženjem, ujedno posebna vrsta relaksacije i odmora.

Luna ima tu tradiciju, za razliku od mnogih plesnih klubova, da bude mala plesna porodica, kako volimo da se nazivamo, gde se svi međusobbno družimo, pomažemo, podržavamo, pa I kada je teško, ali I kada je dobro, tu smo jedni za druge. Moj najveći uspeh kao trenera, pored svih rezultata koji stoje I na koje sam jako ponosan, pogotovu na one najtalentovanije, osvajače Kupa Srbije I finaliste državnih prvenstava, ali ta međusobna empatija mislim da je stvarno ono što je najznačajnije”, ističe Darko Vujaković, trener u plesnom klubu „Luna“.

Teški pa čak i u nekom periodu onemogućeni uslovi rada i treniranja, mlade sportske plesače iz našeg grada nisu sprečili da se bore i postignu značajne uspehe. U grad na Moravi doneli su medalje i pehare sa Državnog prvenstva i Kupa Srbije u sportskom plesu.

“Bilo je teško ali smo se nekako uskladili što se tiče treniranja, na razne načine. Išli smo na takmičenja poštujući sve mere . Sve nas je zatekla ta “Cela situacija sa kovidomna sje zatekla. Kao prvo, nismo mogli da obavljamo svakodnevne životne aktivnosti, ali mogu da kažem da smo I kao klub I kao pojedinci uspeli da se izborimo sa time. Išli smo na državno prvenstvo u latino plesovima, osvojili smo treće mesto, u kombinaciji deset plesova I kategoriji standarda osvojili smo takođe treće mesto, dok smo na kupovima zauzeli drugu poziciju u latino I prvo u standardnim”, pohvalila se Ferluga.

Screenshot_3

Treninzi su veoma naporni, kažu nam Iva i Stefan, ali se nakon svakog osećaju još lepše jer ih ljubav prema plesu i muzika opušta, tako da imaju elana za sve ostale aktivnosti.

Veoma je važno da mladi krenu što ranije da se bave sportom, pre svega da imaju fizičku spremnost, to im poboljšava kako fizičko,  tako I mentalno zdravlje. Omogućava im da sve životne aktivnosti obavljaju što lakše I to je mnogo bitno”, poručuje Stefan. Na pitanje šta nedostaje Čačku što se sportske infrastrukture tiče, mladi plesni par kaže: “Milsim da ne nedostaje puno toga. Smatram, s druge strane, da ljudi treba da se posvete sebi, bilo kom sportu, fizičkoj aktivnosti, ali ja preporučujem ples”, kroz osmeh govori Iva. “Najviše su nam potrebne sportske sale, kako za ostale sportove, tako naravno I za ples”, zaključio je Stefan.

Raduju se, kažu, svakom novom treningu, novim prijateljima i druženju sa njima. Ističu da bi svako trebalo makar u svojoj sobi da pleše, jer ples poboljšava raspoloženje. Umesto stresa, više plesa, parola je plesnog kluba Luna u kome su na hiljade vrsnih plesača zaigrali svoje prve plesne korake.

glasnije o mladima HD