Gibanica sa moccarellom
Svaka sitnica u životu znači puno, ali na žalost čovek tu činjenicu
uglavnom sazna tek kada ostane bez njih. Sećate se? Ja sam ona što je radila sve sama, nabavka, pijaca i mesara.To mi je bila
maršuta svako malo. I znalo se koja mesara i koja baba na pijaci i koji deda pa vuci kese kuci i onda vidim da ja nemam gde da
skladištim sve to pa sta cu? Moram da kuvam jer srcojedima trebaju vitamini. Moj starji sin nije voleo da ide sa mnom na pijacu
isto kao što ja nisam volela sa mojom majkom pa ga nisam primoravala kao ona mene. Secam se odlično mame koja pita
koja pita nekoga od prodavaca “posto boranija” on joj kaze a onaće “jesi li ti normalan ili ma mora da me zezaš?!” Zini zemljo
progutaj me!!! Moj mali sin je obozavao pijacu jer je isto tako obožavao babe i sve vreme bi svakoj babi vikao “babaaa babaaa
babaaa” dok su se one topile i kolica su mu bila zatrpana vocem i povrcem koje je dobijao od njih.
Jednom je, dok smo doručkovali u jednoj pekari, dobio čak sto dinara od jedne babe kojoj se
unosio u lice i ponavljao to njegovo babaaa babaaa.
U Švedskoj nema pijace. Ja zivim u Karlstadu, prelep grad, veličine kao Čačak ali drugačiji jer
nema pijacu. Kako čovek teško menja svoje navike a i već sam rekla da nisam baš bila svoja kada
smo došli, pa me ta činjenica da nema pijacu baš žuljala. Kako nema? Kakav je to grad bez
pijace? On mi kaže da je to ovde normalno. Kako bre može biti normalno? Gde da kupim voće i
povrće? On kaze u prodavnici ima sve. U prodavnici? Kako da kupim sve to u prodavnici? Ko zna
odakle je? Ko zna ko je sve to pipao? Ko zna čime su ga sve prskali? Pa dodjem i do zaključka da
on ne voli našu decu! Budem ljuta jer je on došao i dovukao nas u zemlju koja nema pijacu!!! On
kaže da su veoma stroge kontrole hrane ovde. Ja se upišam od smeha, ironičnog smeha.
Šta da se radi? Mora se jesti. Moram da pazarim u prodavnici. Kad tamo na svemu piše datum
pakovanja, datum do kada važi i odakle nam dolazi… i sve to uopšte nije loše i ukusno je.
Sir i kajmak. Ovde jednostavno nema našeg sira i kajmaka. Nema i tačka. Postoji bezbroj vrsta
sireva ali to su kačkavalji. Sir je na švedskom Ost (ust) i postoji ost kao kačkavalj, mekani ost u
tubi za mazanje, ost za salate koji malo podseća na naš ali se prodaje u pakovanju od 200g, imaju
ost u teglicama sa začinskim biljem koji je namenjen za meze ili salatu, mladi ost u granulama i još
bezbroj vrsta krem sireva i mlečnih proizvoda ali nešto kao naš seljački sir ne postoji. Kajmaka
nema niti znaju šta je to. Umesto kajmaka oni koriste puno maslac za namaze. I zapne meni kod
kajmaka i kraj! Sećate se da sam radila u kozmetičkom salonu i upoznala fantastične žene? E
jedna od tih žena ima svoju mlekaru i objasni mi kako da napravim sama kajmak (mislim da je to
neka divča varijanta ali daj šta daš) i bacim se na posao. Potrebno je mleko i pavlaka sa puno
masti, vreme – kog sam ja imala previše i stpljenje osobe sa kojom živite koja vas samo posmatra,
aminuje sve što kažete i strpljivo čeka da vas ludilo prodje. Kajmak je bio predivan, jeste da se
samo meni svideo tj svideo se i jednom našem drugu, švedjanin koji je oženjen sa ženom iz Srbije
pa je jednom prilikom bio na Zlatiboru i odlepio za uštipcima.
Pošto je on kuvar i često nam je
spremao švedske klasike poželim ja da mu poslužim uštipke i taj moj domaći kajmak. On je bio
iskreno oduševljen i zahvalan, generalno su takvi, dok sam im pakovala za poneti njegova
supruga mi je rekla da je to sirotinjska hrana. O tim našim kompleksima ću vam tek pisati. Elem to
je bio prvi i poslednji put da sam pravila kajmak jer dodje vreme kada čovek, hvala univerzumu,
nema više toliko vremena, navikne se da živi na drugi način i da se održava u životu na drugim
namirnicama. Moja slaba tačka su deca koja ne vole baš sve što normalni ljudi jedu za doručak,
tako da nam je izbor veoma mali i ponekad pokušam da napravim na primer gibanicu jer sam
pronašla neki bosanski sir koji je više feta ali više ne biram. Kako nema kajmaka ja stavim taj
bosanski sir i mocarelu, deca su oduševljena. Konačno!
Nema ni pršute, čvaraka, čajne i sudzuka. Ne brinite, nisam klala. I lažem, ima dimljenog mesa ali
sve su to delikatesi na koje ja nisam navikla i koje ne mogu da poredim sa našim. Čvarci ne
postoje ali smo jednom kupili neki čips-smoki sa ukusom čvaraka, svi smo imali nagon za
povraćanjem i taj dan nismo više ništa okusili.
Ali! Otkrijem da u Geteborgu ima jedan čovek koga zovu “Madjar” i on obilazi skoro celu Švedsku
u svom malom kamionu-mesari i zamislite ovo? U Karlstadu prodaje svoje djakonije na 100m od
našeg stana! Onda se natovarimo i danima jedemo pršutu i čvarke za doručak i večeru jer mi
nemamo gde da skladištimo to. U Švedskoj ne postoji špajz. Ne znam da li je u redu da vam
pričam da me je pred Božić pitao da li želim prase, jok ti ćeš!!! Naravno da nisam uzela prase,
naručila sam pola i nisam imala gde da ga spakujem. Najiskrenije ja nisam imala pojma kako će to
da izgleda, ali sada znam i necu više nikad! Dobila sam u dzaku bukvalno pola praseta sa sve
glavom i dve noge. On je sklanjao sitnu decu dok sam ja pokušavala da usitnim to jadno prase i
spakujem ga u zamrzivač, one tri fioke ispod frzidera. Moje malo dete obožava sve što je živo pa
veruje da se meso proizvodi u fabrikama. Mislim da bih ja ostala bez glave da je on video šta se
nalazi u tom dzaku. To sam obavila i nikad više!
Burek nema, uostalom slana pecva kao da ne postoje. Verujte da i posle četiri godine otkrivam
nove ukuse i kombinacije. Ponekad može da se naleti na neke zaledjene pite koje se zovu burek
ali ni jedna do sada nije ni licila osim kada u Lidlu bude grčka sedmica pa on pokupi pola
zamrzivača i napuni one naše tri fioke. Sledećih mesec dana se svaki dan jede taj grčki burek za
doručak ili večeru. Zahvalni smo jer uvek ima da se kupi Plazma, Smoki, Jaffa, naša kafa i Vegeta
(čula sam da je naš ljudi nose po dzepovima jer ne mogu da jedu bez nje).
Imala sam toliko ideja ali sva sreća da nisam ni jednu pokušala da realizujem. Želela sam da
otvorim pekaru, burekdzinicu, mesaru, poslastičarnicu, kozmetički salon, pečenjaru…
Mi? Preživeli smo bez svega čega nema, navikli smo se i na švedsku, mexičku, marokansku
kuhinju. Više ne mesim torte po ceo dan već kupim gotove kore (koje su savršene) ili pravim neku
švedsku koja je veoma brzo gotova. Skoro da smo se potpuno prebacili na švedske kolače jer su
predivni i veoma ih je lako napraviti. Inspekcija i kontrola hrane je na veoma visokom nivou, toliko
da taj inspktor izgleda kao pripadnik specjalnih jedinica sa nekom spravom koju zabode, na
primer u meso, i ona mu pokaze kako se zvala ta živuljka, izvod iz knjige rodjenih, kada je izgubila
život, koliko dugo je živela i koliko dugo sme da bude u tom frižideru. Postoji jedna odlična
aplikacija preko koje vas obaveštevaju gde i šta možete kupiti na sniženju od 50-70%, namirnice
ili gotova jela u restoranima, hrana kojoj ističe rok za dan ili dva ali je upotrebljiva i ne žele da je
bace.
Ovog puta želim da podelim jedan švedski recept, to je njihov klasik koji možete da pravite sa
decom. Zove se Smulpaj med äpple (mrvljena pita sa jabukama)
Podmažete okrugli pleh maslacem i na listiće iseckate 5-6 jabuka, pospete ih kašikom šećera,
kašičicom cimeta i prstohvat soli.
U posudu za mešenje sipate 2dl brašna, 1dl ovsenih pahuljica (ovde se veoma često jedu), 1,5dl
šećera, pola kašičice soli i 125g na kosckice iseckanog maslaca. Sve to ugnjavite rukama i testo
treba da bude u mrvama a ne kompaktno. Namrvite testo preko jabuka i pecite 20-25 minuta u
rerni koju ste zagrejali na 225 stepeni. Kada se ohladi služite sa umućenom slatkom pavlakom,
ovde se služi plus vanil sos ali nisam sigurna da ima kod nas. Možete da pogledate na youtubu
malo detaljniji recept.
Do sledeće fike Hej dååå!
