Naša deca
Ovih dana mi na mrežama izlazi post jednog druga iz Čačka koji ste verovatno svi već videli, na
fotografiji je beba okružena gomilom papira koja pokazuje dokumentaciju neophodnu za dobijanje
dečijeg dodatka u Srbiji. Hajde da pomislimo da je to preterano i da kažemo da treba duplo manje
dokumentacije nego što je prikazano na toj slici, ali za mene je i to previše jer svaki taj papir košta.
Nisam bila lenja i pogledala sam na jednom sajtu šta je potrebno za dobijanje dečijeg dodatka ove
2021 godine, evo spiska:
1. Fotokopije izvoda iz matične knjige rodjeniih
2. Fotokopije uverenja o državljanstvu ne starije od 6 meseci
3. Fotokopije ličnih karata odraslih članova zajednčkog domaćinstva a za decu fotokopije prijava
prebivališta
4. Fotokopija overene zdravstvene knjižice za podnosioce zahteva
5. Potvrda o prihodima u tri meseca koji prethode mesecu podnošenja zahteva za sve članove
porodičnog domaćinstva
6. Potvrda o katastarskim prihodima u prethodnoj godin za sve članove porodičnog domaćinstva
(iz mesta rodjenja i iz mesta prebivališta)
7. Poresko uverenje za sve članove domaćinstva iz mesta prebivališta i mesta rodjenja o
imovinskom stanju domaćinstva (uverenje iz republičke i lokalne poreske evidencije)
8. Potvrda o svojstvu redovnog učenika za decu školskog uzrasta
9. Dokazi o činjencama u vezi nepokretnosti, kao i stambenog prostora (izvod iz zemljišnjih
knjiga-vlasnički list, ugovor o kupovini nepokretnosti, rešenje o porezu, uverenje iz geodetskog
zavoda, govor o korišćenju stana…) Ako ste razvedeni ili samohrani roditelj, ako dete ima
poteškoće u razvoju onda vam treba jos 5-6 dodatnih dokumenata.
Moja majka je bila samohrani roditelj koji nikada nije imao pravo na dečiji dodatak jer je njena
plata u Slobodi bila za par dinara veća od propisanog cenzusa. Pokušala sam i ja da aplciram,
sećam se da su mi u socijalnom, kada sam podnosila zahtev za, tražili izvod iz katastra koji sam
im donela i rekli su da imam zemlju pa zato nemam pravo na dečiji dodatak. Istina, imam 30 ari u
Medjivršju preko puta ribarske staze, nemam pojma kako se dolazi do tog mog placa, nije
obradiva površna, to izgleda kao mala šuma ali nema drveća za seču i prodaju jer su pokrali neki
dobri ljudi. Ali za državu ja imam 30 ari i nema veze što nisam imala auto, nisam umela da
unovčim tu zemlju i nemoguće je prodati bilo kome. Stanovali smo privatno tada ali su tatini
roditelji imali veliku kuću pa su me posavetovali da se preselimo kod njih i tako uštedimo, a nema
veze kakvi su porodični odnosi. Ja sam tada bila ljuta na sve, na sebe jer što sam uopšte
pokušala da tražim to, na tog čoveka koji je radio u toj zagušljivoj kancelariji i bio veoma
neprijatan kao da sam ja došla da tražim od njega i iz njegovog dzepa novac. Isto tako se sećam
da sam tada u toj kancelariji srela jednu poznanicu koja ima dvoje dece i muža koji je uspešan
privatnik, istina je da ona nije radila ali je isto tako istina da muž ima par firmi, nekoliko stanova
koje su izdavali i par skupocenih automobila, ali ona je imala dobro pripremljenu dokumentaciju.
Roditeljski dodatak sam primala kada sam rodila drugo dete, mesečno sam primala oko pet
hiljada dinara i svaki put kada podignem taj novac sam kupovala detetu pelene, igračke i
garderobu jer sam, ne znam zašto, smatrala da je to njegovo. Sećam se očajnih majki u pošti dok
sam plaćala račune a one se raspitivale da li je uplaćen taj dečiji dodatak jer njima možda od toga
zavisi da li će im dete ručati.
A znate li koliko papira treba da pripremite ovde za dečiji dodatak?
Ni jedan!
Znate li gde se podnosi zahtev?
Nigde!
Samo vam stigne obaveštenje i datum uplate! Jedina obaveza roditelja je da pošalju broj računa u
banci.
Znate li ko ima pravo na dečiji dodatak?
Svako dete koje živi u Švedskoj i ima svoj socijalni broj! Nama su čak, bez da smo tražili, platili
retroaktivno jer smo čekali ovde te brojeve.
Svako dete prima d. dodatak, pola na mamin i pola na tatin račun. Nema veze koliki su prihodi, da
li imamo zemlju, gde ili kod koga živimo. Znači dete se rodi i odmah u bolnici dobija socijalni broj
koji se šalje dalje gde je potrebno. Wooow kakva komplikacija i nemoguca misija! Ne mora čak ni
da se ide u opštinu da se prijavi beba jer se sve to završi u bolnici. Meni lično su ta dva odlaska u
opštinu da prijavim decu teško pala jer su mi oba porodjaja bila teška i danas se sećam da sam
skoro pala u nesvest jer mi nije bilo dobro tako da sam ja oduševljena informacijom da se žene
ovde ne maltretiraju posle porodjaja.
Kada je dete školskog uzrasta i ako nije pohadjalo nastavu nekoliko dana u mesecu a to nije
opravdano onda se novac od tog meseca mora vratiti. Gimnazijalci primaju isti iznos ali na svoj
račun i za njih važi isto pravilo sa neopravdanim danima. Evo gazim petu godinu ovde i sve sam
tužnija i sve me je više sramota od moje Srbije. Zašto ja imam veća prava ovde nego u mojoj
zemlji? Zašto meni ova zemlja daje više šansi i veće mogućnosti od moje Srbije? Zašto sam
mirnija i spokojnija ovde kada razmišljam o budućnosti moje dece? Zašto je ovde sve jednostavno
a u Srbiji tako komplikovano?
Nekako mi uz ove informacije ide i priča o samohranim roditeljima jer većina samohranih majki živi
kod roditelja pa opet nemaju pravo na taj dečiji dodatak zbog zbira prihoda (penzija) i velike
kvadrature kuća.
Najveća prepreka i razlog da se ostane u bolesnom braku su loše finansije i nespremnost ljudi na
žrtvu (ovo je moje subjektivno mišljenje). Cena advokatskih usluga po tarifi je 16.500 za tužbu,
izlazak na ročište je 18.000, ukoliko je odloženo 9.750, a žalba 33.000 dinara. Sad izračunajte
koliko je to novca i koja žena ima mogućnost da sve to plati, plus troškovi selidbe i kretanje iz
početka? Pricam iz iskustva i ovo nije apel da se razvodite.
U Švedskoj razvod košta 900 kruna, recimo 90 evra i to ne po osobi već sam zahtev toliko košta i
oni uglavnom to podele jer je većina razvoda je sporazumna. Pisaću u ženskom licu jer sam žena i
poznajem vise žena a ne muškaraca koji su razvedeni. Posle razvoda deca žive sa oba roditelja i
oba roditelja imaju iste obaveze prema deci. Deca su jedne sedmice kod mame i jedna sedmica
kod tate. Postoje porodice gde deca žive sa jednim roditeljem ali to je uglavnom iz praktičnih
razloga i nema problema ili drame oko vidjanja drugog roditelja. Naravno da ima izuzetaka ali to je
retko. Onaj dečiji dodatak primaju mama i tata po pola. Alimentacija ne postoji ako su deca i kod
tate i kod mame ali ako deca žive samo sa majkom onda otac mora da plaća alimentaciju, u
slučaju da je ne plaća socijalno isplaćuje taj novac majci a otac je onda u obavezi da plaća
socijalnom. Svaka majka (sigurno i otac) ima pravo na “bostadsbidrag” to je novac za plaćanje
stanarine i uglavnom je 50% od cene kirije. Sigurno postoji još infromacija na ovu temu ali ja ih ne
znam.
Mene je sramota i stidim se kada se ovde zateknem kod drugarice koja je u drugom braku a u
tom trenutku joj dodje bivsi muž sa drugom ženom da dovede decu i oni se svi izgrle, nasmejani
su i iskreno srdačni jedni prema drugima. Zamislim sebe u toj situacji i priželjkujem da mogu i ja
tako ali boli što znam kakva bi to havarija bila.
Mi mnogo volimo da pričamo o našoj deci, da im držimo predavanja o pravim vrednostima ali
kakav primer im dajemo? Mi učimo našu decu da trpe nepravdu, da poštuju starije po svaku cenu
pa čak i kada ti stariji nemaju poštovanja prema deci, učimo ih da ostaju u vezama koje bole pa
onda da mrze one koje su nekada voleli.
Deca ne rade ono što im mi kažemo već ono što vide od nas.
Ovog puta omiljeni dečiji recept iz Švedske ”kladdkaka” čokoladni-lepljivi ”blato” kolač:
Kolač je spolja hrskav a unutra lepljiv kao ”blato” zato je važno da se peče baš kao što ću
napisati.
Ugrejte rernu na 200 stepen, namažite okrugli pleh
(idealno je onaj sa prstenom koji se skida) maslacem i
pospite prezlama. U šerpici istopite 100g maslaca na tihoj
vatri i skinite sa ringle, dodajte dva jaja i 2,5dl šećera,
nikako ne koristite mikser već ručno mešajte, sa strane
pomešajte 3 kašike kakaoa, 2 kašičice vanil šećera, 1,5dl
brašna i 1 kašičicu soli pa to dodajte u maslac i jaja.
Dobro promešajte da se maslac sjedini sa ostalim
sastojcima i prespite u pleh. Pecite 10-15 minuta na
sredini rerne, zavisi koliko ”blatnjav” kolač želite. Izvadite
kolač i ostavite da se ohladi. Možete ga posuti šećerom u
prahu ali se obavezno služi sa umućenom slatkom
pavlakom a možete dodati i malo borovnica ili malina.
Ovo je naš omiljeni kolač i veoma ga je lako napraviti a
još lakše pojesti!

Do sledeće fike Hej då!


 

 

 

 

 

 

Nikad nije kasno
Svi znamo onu našu “nikad nije kasno” ali ta ista kod nas baš i ne važi jer se uvek negde žuri i sve
se mora sad i odmah! Moraš da budeš dobar djak i moraju da te porede sa drugima, kako Pero
može a ti ne? Ja ti sve činim a Perove zabole za njega… A nesvesni da time ponizavamo rodjenu
decu, njhove drugare i druge roditelje. Namećemo im taj takmičarski duh zbog kog mogu samo
da se osećaju loše i pod stresom sve vreme i bdućem životu. Učimo ih da nastave tu bolesnu
tradiciju poredjenja i takmičenja umesto da gledaju svoja posla. Onda moraš hitno da se zaposliš
jer ne misliš valjda da će te neko izdržavati a to što smo preumorni od trke oko škole i brige da
budemo bolji od Pera nikoga ne zanima. Moraš da se udaš i radjaš jer su se sve tvoje vršnjakinje
već poudavale i rodile, ako se usudiš da kažes da bi malo da sačekas onda hoceš da izgledaš kao
baba svom detetu, ako slučajno kažes da nije naišao onaj pravi onda mnogo biraš. Moje drugo
dete je bilo i željeno i planirano u mojoj trideset sedmoj godin. Tata i ja nismo bil venčani niti smo
planirali da se venčavamo. Posle porodjaja jedna medicinska sestra obilazi sobe i popunjava
papire tu na licu mesta, javno i pred svima. Evo i sada se smejem toj tišini u sobi u kojoj nikada
nije bilo tiho, kada je mene pitala da li sam venčana i dobla je odgovor nisam. Neudata i matora,
kakva kombinacija!
Pre par dana mi piše drugarica da je “ponosna na mene i da sam joj ja dokaz da nikada nije kasno
za neke stvari”, kako ne umem da primam komplimente odbijem joj to na pristrasnost i ljubav
prema meni pa samim tim i nedostatak objektivnosti. Ali malo kasnije me to lupi po glavi jer nije
ona neko ko podilazi i uvek je bila iskrena. Šta znači to da nikada nije kasno za neke stvari? Ko
odlučuje o tome? Koje su to stvari? Tu su opet u pitanju neki okviri koje ja baš i ne volim. Onda
me tresne po glavi da ja imam 45 godina i da ja tek učim da bih se zaposlila na željenom mestu.
Ja nemam 30, 35 već 45!!! I vratim se četiri godine u nazad, setim se straha i beznadja, nemoći i
panike od svega nepoznatog ovde, nisam znala ništa o ovom sistemu već sam se vodila onim što
sam znala iz moje Srbije a to je da je za mene bilo kasno.
Sa 41 sam počela da učim švedski, mislila sam da ga nikada neću naučiti i dugo mi je trebalo da
počnem da ga pricam, a u školi nisam bila najstarija kako sam očekivala. Bila sam jedina iz
Evrope i jedina bela u razredu. (Na slici je moj drug Pravoslavac iz Eritreje). Zahvaljujući stvarno
neverovatnim nastavnicima uspela sam da naučim šveski pa čak i da preskočim dva nivoa jer su
smatrali da sam dovoljno dobra i ja sam im neizmerno zahvalna jer mi se žurilo. U tim školama je
bilo i mladjih i starijih od mene, ljudi koji su pobegli od užasnih ratova i ljudi koji samo traže bolji
život, ljudi sa samo osnovnom školom i ljudi sa doktoratima ali svi smo imali isti tretman bez
obzira na sve to.
Sa 43 sam počela da radim kao zamena vaspitačica u
vrtićima, prijavila sam se za posao jer sam želela da vidim kako izgleda jedan intervju ovde, želela
sam da prodjem dalje, ali uopšte nisam očekivala da ću ga dobiti . Na tom razgovoru je opet bilo
lljudi i starijih i mladjih od mene, ali za porodičnu situaciju ili godine vas ne pitaju a ne pitaju ni da li
planirate decu. Sa 45 sam počela da studiram i plan je da završim kada budem imala 47 godina.
Zastrašujuće!!! Ali za mene više nije, ja više nigde ne žurim. I kako bi moje švedske drugarice rekle
“samo pomisli da ćeš raditi još 20 godina”. I to sam prihvatla. Uspeli su sa mnom isto kao sa
mojim malim sinom.
Prve godine ovde sam samo želela da se vratim i pričala sam kako sam ja matora za bilo šta,
svaka švedska drugarica me je ubedjivala da nije tako ali sam mislila da su samo ljubazne. Sada
znam da nisu samo ljubazne jer verujte da su brutalno iskrene bez obzira da li vam se to dopalo ili
ne, a taj način komunikacije se ovde uči od vrtića.
Onda sam upoznala ženu koja je moje godište i napustila je posao u restoranu da bi studirala za
učiteljicu. Moja dobra drugarica je radila deset godina kao frizerka, udala se i rodila dete pa rešila
da studira za socijalnog radnika, sada posle deset godina rada želi opet da studira jer želi da radi
sa decom. Imam jednu veoma dragu poznanicu koja je stara 55 i ceo radni vek vozi autobus ali
sada ide na razgovore za posao jer želi promenu. One drže život u svojim rukama i same
upravljaju njime, znam ja odlično da je to kod nas skoro pa nemoguće ali mislim su neke stvari
ipak moguće.
Koliko žena ili muškaraca poznajete koji su na žalost dugo u nesrećnim vezama i brakovima? Koji
ne smeju da se usude da odu i da uzmu život u svoje ruke, ja sam bila jedna od njih. Zamislite da
se neko posle 40 godina braka razvede? Bilo je takvih slučajeva pa su komentari okoline bili “šta
su se digli pod stare dane…” a jedna predivna žena je posle 40 godina braka spakovana od strane
svoje dece iseljena iz svoje kuće da bi je zaštitil i sklonili od muža nasilnika, tada je imala 60 a
danas 81. Pre neki dan smo se čule i ova situacija sa koronom je veoma pogodila, pitah je šta radi
i odgovor je bio “kratak mi je dan, da bar traje 30 sati.” Ona slika, vaja, plete, gaji cvece i kuva i
mesi za svoje unuke i praunuke, ona je počela da živi sa 60 godina.
Opet se setim sebe i mog očaja kada sam došla ovde jer sam mislila da je moj život završen, da
ću sedeti u stanu, paziti na decu kojoj uskoro i neću biti toliko potrebna, mislila sam da nikada
više neću naći prijatelje kao one koje sam ostavila u Čačku a meni su oni neophodni. Dugo mi je
trebalo da “progledam” i da vidim život iz “švedskog” ugla jer, verujte, nemoguće je preživeti
drugačije ali ja sam zahvalna na toj mogućnosti jer sve ovo ne bih mogla u Srbiji zahvaljujući i
sistemu i (ne)podršci okoline.
Švedska podstiče ljude da se obrazuju, mislim na nas starije, jer mnoga zanimanja više ne postoje
i ljudima je neophodno da se preorijentišu na postojeća zanimanja. Svi imamo pravo na stipendiju,
onda ako imamo decu ona je malo veća, imamo pravo na studentski kredit na kom je kamata
smešna i taj se kredit vraća kada se zaposlimo, računa se do godinu dana od završetka
školovanja i te rate su minimalne.
Želim da vam kažem da stvarno nikada nije kasno za neke stvari, na primer da se posvetite sebi,
počnite da se bavite nekim hobijem koji ste želeli, izadjite iz svake veze koja vam ne prija jer ćete
videti da se mnoga vrata tada otvore, ne oklevajte da pozovete nekoga koga dugo niste a vama je
ta osoba draga, zagrlite jako voljenu osobu, jednostavno počnite da ugadjate i da iznenadjujete
sami sebe. Razmislite kada ste se i sa kim poslednji put onako ludački smejali? Sigurno imate bar
jednu osobu sa kojim možete da razgovarate kao sami sa sobom pa to uradite, otvorite se, recite
kako se osećate ali ono stvarno kako se osećate. Razmazite sebe jedan dan, videćete da svet
neće stati zbog toga.

Ovog puta delim recept za Kärlekmums-ljubavna slast:


Ugrejete rernu na 175 stepeni i podmažete pleh maslacem. Za kolač prvo u šerpici istopite 225g
maslaca i dodate 2dl mleka pa promesate da se sjedini ali van ringle, umutite posebno 5 jaja i 4dl
šecera mikserom, dodajte 6dl brašna, jednu kašiku vanil šecera, 1dl kakoa i tri kašičice praška za
pecivo. U sve to dodajte smesu od maslaca i mleka i promesajte da se sve lepo sjedini, sipajte u
pleh i pecite 25min.
Glazura: opet istopite 75g maslaca u šerpici pa dodajte malo manje od jednog decilitra kafe, pola decilitra kakaoa,
kašičicu vanil šećera i 5dl šećera u prahu. Kada je kolač pečen ostavite ga da se malo prohladi pa
premažite glazurom i pospite kokosom jer je to obavezno!
Hej dååå!


 

 

Od kolevke pa do groba, najlepše ja đačko doba

Upravo sam razgovarala sa starijim sinom o školi i njegovom upisu u osnovnu, ne seća se toga kao ni odlaska i razgovora za upis u prvi razred. Meni je drago jer sam se trudila da ti dani histerije i ludila prodju što normalnije. Ja se, na žalost, sećam da na mom upisu nisam odgovorila na pitanje šta je krljušt, mada je tata pecao a ja čistila ribu. Svaki put sledećih dvadesetak godina kada je pomenut nečiji upis u prvi razred pomenuta je i ta krljušt. Nemam pojma zašto sam ćutala tada jer sam znala šta je krljušt i obožavala sam da se igram sa njom i onim ribljim belim balonima, možda mi se nije svidela ta teta, možda nešto drugo, ali sada znam da to nije merilo za bilo šta. I čemu uopšte taj razgovor?!Šta se tu odlučuje? Znamo da se izbor učiteljice završava preko veze pa čak i izbor dece. Pričam moje iskustvo jer me je jedno veče pozvala jedna mama iz vrtića i rekla da sredjuje da nam deca budu zajedno u razredu, bez prethodne priče sa mnom. Druga žena je insistirala da mi sredi ko će biti učiteljica mom detetu. Uostalom ja sam tada a i danas verujem da institucije ipak funkcionišu i da ljudi koji rade u istim znaju svoj posao.


Znate čega se seća moj sin iz nižih razreda osnovne? Svojih drugova jer se sa njima druži i danas i znate li po čemu pamti svoju učiteljicu? Pamti je po pitanju ”šta trepćeš?” Zamislite dete, bilo koje dete, koje stoji dok ga učiteljica pita i plus sva deca gledaju u to dete, malo je neprijatno, pa onda ako dete ćuti ili ne zna odgovor (svi znamo da je to nevidjena bruka kod nas jer svi mi gajimo buduceg spasitelja naše planete) onda mu učiteljica ne kaže da sedne već ga pita ”šta trepćeš?” I kaže da se svaki put trudio da ne trepće uopšte kada ga prozove. Verujem da joj je to sigurno bilo preslatko jer je imao ogromne plave oči i nosio naočare. Ali…
Za mene je to veoma tužno, i za dete i za učiteljicu koju samo tako neko pamti, školu, Srbiju i ceo naš sistem. Ne pričam samo o mom već o svakom našem detetu koje je tako malo a već ponizeno na neki način plus ih učimo da to prihvataju i da moraju da poštuju te koji ih ponižavaju. Ovde ne pričam samo o zaposlenima u školama već o svima nama koji se drugima obraćamo bez poštovanja i empatije. Da li su svi učitelji svesvi svog uticaja na te naše malene ljude?

Nije sramota ne znati, nije sramota ne umeti, nije sramota pitati, ne moraju sva deca da znaju sve ili da imaju sve petice. Prosto nije prirodno da svako dete bude vukovac, da priča 2-3 jezika i trenira dva sporta. Kada će da budu deca?! Sećam se odlično jedne ponosne mame koja mi je objašnjavala da njena deca idu u privatno predškolsko jer će ih tamo naučiti da ustanu kada učiteljica udje u učionicu, da persiraju i kažu dobar dan. Nisam izdržala da je ne pitam šta ona radi sa decom i imaju li deca neki funkcionalni poremećaj pa im je potrebna dodatna pomoć.
Čak se i ja sa mukom sećam te četiri godine jer moje dete nije želelo da se javlja za reč i nije želeo da ide na takmičenja, a učiteljica je bila veoma energična i ambiciozna pa je taj njegov stav nervirao. Nikada ga nije pohvalila, uvek se žalila i govorila da on može više. Ali ON nije želeo više! On ne želi da priča pred svima! On ne žel da podigne ruku! Pa svi koji rade u školama su tu zbog dece a ne deca zbog njih i njihovih ambicija. Kada je bio treći razred i posle još jednog čudnog razgovora, pitala sam je da li se slaže da ga odvedem kod psihologa zbog toga. Baš se iznenadila i rekla da neeeee! Rekla sam joj da se ona već tri godine žali na dete koje je odličan djak, dobar drug i ne pravi nikakve probleme. Ja nisam dovoljno stručna da izvučem iz njega taj potencijal koji ona misli da on krije u sebi. Nije se vise žalila na njega. On se nikada nije žalio na školu, a ako je imao neki problem pokušavala sam da mu objasnim da prvo mora on da ga reši pa ćemo videti posle.
Već sam rekla da sam čekala da on završi osnovnu školu pa da se preselimo u Švedsku i da je to moja neoprostiva greška. I on je želeo da završi osnovnu tu, nije da ga nisam pitala. Imao je drugove koje je je mnogo voleo, razrednog starešinu za poželeti i želeli smo da zakačimo što više tog našeg poznatog života, da proslavimo malu maturu kako dolikuje. A da smo otišli ranije ne bi polagao one besmislene testove posle osmog razreda za tu malu maturu, ne bi smo popunjavali pet listi želja (ko je popunjavao zna na šta mislim). Onda ne bi krenuo na prirodno matematički smer jer ima neverovatno kefalo za matematiku i ne bi imao neverovatno dobar rezultat na testovima, ne bi za tri meseca, dok je išao u tu školu, dobio jedinicu iz matematike. Pomislila sam da je digao ruke od škole zbog selidbe a ta opcija nije dolazila u obzir pa
sam ga poslala na privatne časove odakle su ga vratili i rekli da nema razloga da dolazi i da ne znaju šta je uzrok toj jedinici. Na ispisu iz gimnazije sam pitala njegovu razrednu o toj matematici i odgovor je bio ”profesor je došao iz osnovne škole iz (Guce ili Lucana) pa mu treba vremena da se adaptira”. Mene nije zanimala adaptacja tog profesora niti sam imala razumevanja za to, mene je zanimala adaptacija mog deteta koje je krenulo u toliko željenu gimnazju (mada sam ja bila protiv) i bilo je užasno tužno i zbunjeno jer ma šta radio on tog profesora nije razumeo. Nisam neko ko diže frku na prvu ali volim da pitam i da se informišem, mnogo volim da postavim pitanje “zašto ste tako neljubazni i da li sam vas nečim uvredila?” Obožavam da gledam ta lica koja su navikla da budu namrštena pa prosto ne umeju da budu zbunjena i ljubazna. Sećam se roditeljskih sastanka koji su više ličili modne revije, sećam se bogatih i manje bogatih roditelja podeljenih u grupice ispred ili u učionici, isto tako su i deca bila podeljena.
Neću vam puno pisati o njegovom upisu u švedsku školu jer ne želim da se hvalim. On raste u visoko obrazovanog čoveka i što je najvažnije za mene on je predivna osoba. Ja sam i dalje tu samo kao njegova podrška. Ovde je radio testove pre prijema u školu. Testove iz engleskog i matematike. Ni jedan zadatak nije uradio do kraja jer je tu ženu zanimao samo njegov način razmišljanja a ne rezultat ili zbir poena. Bila je vidno uzbudjena posle svakog razgovora sa njim i ona danas prati njegov razvoj jer je fascinirana njime. Krenuo je u deveti razred osnovne u januaru 2017.
Moram vam reći samo da nigde nisam videla udzbenike da se kupe, a tražila sam, sveske i pribor imaju ali ne kao kod nas. Ne treba im. Pet puta sam pitala šta treba da nabavimo za njegovu školu i uvek dobila isti odgovor ”ništa”.
Meni se padalo u nesvest kada je on ovde krenuo u deveti osnovne, proklinjala sam samu sebe zbog dolaska ovde i svega što je taj dolazak doneo, a on, kao da je odrastao ovde, taj prvi dan je mirno i sa osmehom otišao u školu kao da ga tamo čekaju oni isti drugari iz Srbije i poznati nastavnici. I praznih ruku. Vratio se zadovoljan, kaže svi su ljubazni i sve je super. Doneo sveske, knjige i iPad. Kaže da sve ima tamo, gumice, makaze, olovke, pribor za likovno i da mu trebaju samo patike za
fizičko. Išao je u švedsku osnovnu celih pet meseci, završio je i dobio diplomu. Dodela diploma je svečani čin i deca sa nastavnicima šetaju do najbliže crkve dok nose švedsku zastavu. Sećam se da je zastavu nosila jedna devojčica koja je imala šal na glavi i baš je bila ponosna, nastavnici isto. Evo sada zamišljam tu nasmejanu devojčicu kako nosi srpsku zastavu u Srbiji. Plače mi se.
U crkvi je žena sveštenik držala govor pa onda deca dobijaju diplome i po jedan cvet od svojih mentora (razrednih) a nastavnici ne dobijaju ništa od dece.
Onda se prozivaju deca koja su imala najbolje rezultate iz pojedinih predmeta i dobijaju diplomu i plus simboličnu novčanu nagradu. Mi smo to gledali i uopšte nismo bili spremni za njegovu prozivku ”najbolji rezultat” iz matematike na nivou cele škole!!! Evo i sada mi je srce kao kuća! Pa mi se onda zeludac zgrči zbog one jedinice iz gimnazije. Divim mu se!!! I danas mu se divim, završava gimnaziju koja je veoma teška i za švedsku decu, upisuje univerzitet a i ne mora, može da pauzira, odmori malo, putuje i nešto radi jer je to ovde praksa, nema žurbe. Pitala sam ga da li želi da se vrati i studira u Srbiji, rekao je ne. Škola je veoma teška i zahtevna ovde, nemojte misliti da smo mi nešto posebno jer verujte da nismo. Ja sam išla u školu da učim jezik i sada studiram online, ni malo mi nje lako. Ogromne su razlike i teško mi je da vam dočaram sve i svaku sitnicu. Fokus je na veoma dubokom nivou razmišljanja i povezivanja svih mogućih činjenca i podataka, potrebno je mnogo vremena i volje da se urade zadaci. Školski čas traje 90 minuta u gimnaziji. Profesori im daju pauzu od pet minuta da ustanu, izadju u hodnik i protegnu se. Jednostavno sva pažnja je usmerena ka deci. Dva puta godišnje imamo ”utveckling samtal” razgovor o razvoju gde muž i ja sedimo a mentor ili učiteljice razgovaraju sa decom. Decu pitaju o svakom predmetu, da li im treba pomoć na primer iz švedskog, da li bi nešto promenili, da li im više prija da rade u grupi ili sami, da li im se dopada hrana u školi i da li bi nešto promenili, šta misle o svim zaposlenim u školi… Onda u starijim razredima izvade papire o izvešaju i mišljenju svakog profesora detetu. Verujte da se ovde mnogo radi i mnogo se radi da sve bude u službi dece i generalno ljudi.
Ovde nema upisa u školu kao u Srbiji. Mladji sin je išao u vrtić i tamo su nas pitali u koju školu želimo da ide, rekli smo i dali su nam papir koji smo popunili i vratili u vrtić. Posle nekoliko dana smo dobili pismo sa podacima o školi i terminima. Predškolsko je u školi od osam do pola dva, isto kao prva tri razreda. Postoji produženi boravak sve do šestog razreda i plaća se kao vrtić, to je uredjeno kao da su kod kuće. U predškolskom razredu rade učiteljice koje su školovane samo za taj razred, rade po dve učiteljice u jednom razredu. Taj razred je isto kao kod nas navikavanje, učenje kroz igru jedino sto se ovde insistira na izlasku napolje i izletima u šume. Znači moje dete je prešlo iz vrtića u školu bez nekih velikih formalnosti i pritiska. Običaj je da se deca vode u posete budućim školama i na izlet u šumu sa budućim učiteljicama. (Mene su zvali u pomoc jer moje malo dete nije htelo da upozna nove učiteljice, nema ništa na silu, ma koliko ja želela da ga strpaju u dzak i odnesu na upoznavanje) Podrzumeva se da deca iz iste grupe u vrtiću budu u istom razredu. Nema jurenja veza i poznanstava, čak i kada ih imate nikome ne pada na pamet da se time bavi. O deci se vodi dokumentacija od vrtića, napredovanje i ucenje na njihovom nivou, pa zato valjda nema upisa kao kod nas. Nemojte misliti da je kod nas sve išlo tako glatko. Mom detetu je taj prelazak teško pao tako da je svako jutro počinjao da nariče u stanu, pa sve do škole (koja je srećom blizu) a tamo bi se bacao po podu i vrištao na sav glas ” mamaaaaaa oni nas zatvore i oni odlučuju šta ćemo da radimooooo, isto kao u zatvoru!!!” Ja sam bila besna na njega i imala želju samo da ga preskočim i pobegnem ali nisam jer sam se morala, što bi moj ujak rekao, ponašati kao da sam normalna. Svi zaposleni su nenormalno ljubazni, cilj je da se deca tu osećaju sigurno i da im je lepo. On je sada prvi razred, školu i dalje ne voli ali ne vrišti, voli da ide i pored činjenice da je užasno dosadno jer on sve to što oni uče već zna. Knjige im stoje u školi i ne nose se kući već nam sve daju na kraju školske godine. Svakog petka dobijamo sedmično pismo gde piše šta su sve radili te sedmice i domaći imaju jednom sedmično za sada. Prošle sedmice sam malo pričala sa učiteljicom i rekla mi je da se prvi razred svodi na to da deca zavole da dolaze u školu. A on je voli jer mu u toku raspusta nedostaje i škola i učiteljice. Uspeli su! Ono što je neophodno deci za vrtić i školu je garderoba i obuća za kišu i sneg i na tome se insistira.
Svaki dan ponavljam sebi ”ćuti, trpi i koprcaj se, samo se seti nekih stvari”.
Ne znam ja šta je bolje i ne zanima me. Znam da su moja deca srećna i zadovoljna. Znam da sam ja srećna i bezbrižna kada pomislim na njih dvojicu dok su u školi.

Nadam se da je neko od vas koji čitaju moje textove pravio onu mrvljenu pitu koja je stvarno jednostavna za napraviti pa vam zato danas pisem jedan malo komplikovaniji recept.
Kanellängd – nema šanse da se prevede, kanel je cimet a längd je dužina pa sami iskombinujte. Potrebno vam je za testo:
25g kvasca
3,5dl mleka sobne temperature
3/4dl šećera
Prstohvat soli
Kašičica mlevene kardemume (mami sam naručivala online iz Bga) Jedno jaje
75g maslaca sobne temperature
7-9dl brašna
Kvasac i mleko promešajte pa dodajte šećer, so, karmdemumu, jaje, maslac i po malo brašna. Testo bi trebalo dugo da mesite dok ne postane sjajno i gumenasto. Baš se potrudite jer će se isplatiti. Ostavite ga da odmara ispod krpe 45min. Napravite fil od 40g maslaca, pola decilitra šećera, dve kašičice cimeta.
Mislim da možete da filujete i drugim filovima po vašem izboru, ovde se puno koriste i kardemuma i cimet.


Testo razvijete u pravougaonik pola cm debeo, premažete maslacem i pospete šecerom i cimetom pa urolate testo u rolat i prenesete na papir za pečenje, onda testo sečete makazama ali ne do dna već sačuvajte centimetar testa koje ce da povezuje sve te isečene delove. Jedan deo pomerite na levo drugi na desno i sve naizmenično do kraja, premažete testo umućenim jajetom i pospete seckanim bademima pa ostavite da odmara još jednom nekih pola sata. Pleh smestite malo niže u rernu i pecite 30min na 200 stepeni.

Piše: Dragica Pejica Kovačević

Gibanica sa moccarellom

Svaka sitnica u životu znači puno, ali na žalost čovek tu činjenicu
uglavnom sazna tek kada ostane bez njih. Sećate se? Ja sam ona što je radila sve sama, nabavka, pijaca i mesara.To mi je bila
maršuta svako malo. I znalo se koja mesara i koja baba na pijaci i koji deda pa vuci kese kuci i onda vidim da ja nemam gde da
skladištim sve to pa sta cu? Moram da kuvam jer srcojedima trebaju vitamini. Moj starji sin nije voleo da ide sa mnom na pijacu
isto kao što ja nisam volela sa mojom majkom pa ga nisam primoravala kao ona mene. Secam se odlično mame koja pita
koja pita nekoga od prodavaca “posto boranija” on joj kaze a onaće “jesi li ti normalan ili ma mora da me zezaš?!” Zini zemljo
progutaj me!!! Moj mali sin je obozavao pijacu jer je isto tako obožavao babe i sve vreme bi svakoj babi vikao “babaaa babaaa
babaaa” dok su se one topile i kolica su mu bila zatrpana vocem i povrcem koje je dobijao od njih.

Jednom je, dok smo doručkovali u jednoj pekari, dobio čak sto dinara od jedne babe kojoj se
unosio u lice i ponavljao to njegovo babaaa babaaa.
U Švedskoj nema pijace. Ja zivim u Karlstadu, prelep grad, veličine kao Čačak ali drugačiji jer
nema pijacu. Kako čovek teško menja svoje navike a i već sam rekla da nisam baš bila svoja kada
smo došli, pa me ta činjenica da nema pijacu baš žuljala. Kako nema? Kakav je to grad bez
pijace? On mi kaže da je to ovde normalno. Kako bre može biti normalno? Gde da kupim voće i
povrće? On kaze u prodavnici ima sve. U prodavnici? Kako da kupim sve to u prodavnici? Ko zna
odakle je? Ko zna ko je sve to pipao? Ko zna čime su ga sve prskali? Pa dodjem i do zaključka da
on ne voli našu decu! Budem ljuta jer je on došao i dovukao nas u zemlju koja nema pijacu!!! On
kaže da su veoma stroge kontrole hrane ovde. Ja se upišam od smeha, ironičnog smeha.
Šta da se radi? Mora se jesti. Moram da pazarim u prodavnici. Kad tamo na svemu piše datum
pakovanja, datum do kada važi i odakle nam dolazi… i sve to uopšte nije loše i ukusno je.
Sir i kajmak. Ovde jednostavno nema našeg sira i kajmaka. Nema i tačka. Postoji bezbroj vrsta
sireva ali to su kačkavalji. Sir je na švedskom Ost (ust) i postoji ost kao kačkavalj, mekani ost u
tubi za mazanje, ost za salate koji malo podseća na naš ali se prodaje u pakovanju od 200g, imaju
ost u teglicama sa začinskim biljem koji je namenjen za meze ili salatu, mladi ost u granulama i još
bezbroj vrsta krem sireva i mlečnih proizvoda ali nešto kao naš seljački sir ne postoji. Kajmaka
nema niti znaju šta je to. Umesto kajmaka oni koriste puno maslac za namaze. I zapne meni kod
kajmaka i kraj! Sećate se da sam radila u kozmetičkom salonu i upoznala fantastične žene? E
jedna od tih žena ima svoju mlekaru i objasni mi kako da napravim sama kajmak (mislim da je to
neka divča varijanta ali daj šta daš) i bacim se na posao. Potrebno je mleko i pavlaka sa puno
masti, vreme – kog sam ja imala previše i stpljenje osobe sa kojom živite koja vas samo posmatra,
aminuje sve što kažete i strpljivo čeka da vas ludilo prodje. Kajmak je bio predivan, jeste da se
samo meni svideo tj svideo se i jednom našem drugu, švedjanin koji je oženjen sa ženom iz Srbije
pa je jednom prilikom bio na Zlatiboru i odlepio za uštipcima.

Pošto je on kuvar i često nam je
spremao švedske klasike poželim ja da mu poslužim uštipke i taj moj domaći kajmak. On je bio
iskreno oduševljen i zahvalan, generalno su takvi, dok sam im pakovala za poneti njegova
supruga mi je rekla da je to sirotinjska hrana. O tim našim kompleksima ću vam tek pisati. Elem to
je bio prvi i poslednji put da sam pravila kajmak jer dodje vreme kada čovek, hvala univerzumu,
nema više toliko vremena, navikne se da živi na drugi način i da se održava u životu na drugim
namirnicama. Moja slaba tačka su deca koja ne vole baš sve što normalni ljudi jedu za doručak,
tako da nam je izbor veoma mali i ponekad pokušam da napravim na primer gibanicu jer sam
pronašla neki bosanski sir koji je više feta ali više ne biram. Kako nema kajmaka ja stavim taj
bosanski sir i mocarelu, deca su oduševljena. Konačno!
Nema ni pršute, čvaraka, čajne i sudzuka. Ne brinite, nisam klala. I lažem, ima dimljenog mesa ali
sve su to delikatesi na koje ja nisam navikla i koje ne mogu da poredim sa našim. Čvarci ne
postoje ali smo jednom kupili neki čips-smoki sa ukusom čvaraka, svi smo imali nagon za
povraćanjem i taj dan nismo više ništa okusili.
Ali! Otkrijem da u Geteborgu ima jedan čovek koga zovu “Madjar” i on obilazi skoro celu Švedsku
u svom malom kamionu-mesari i zamislite ovo? U Karlstadu prodaje svoje djakonije na 100m od
našeg stana! Onda se natovarimo i danima jedemo pršutu i čvarke za doručak i večeru jer mi
nemamo gde da skladištimo to. U Švedskoj ne postoji špajz. Ne znam da li je u redu da vam
pričam da me je pred Božić pitao da li želim prase, jok ti ćeš!!! Naravno da nisam uzela prase,
naručila sam pola i nisam imala gde da ga spakujem. Najiskrenije ja nisam imala pojma kako će to
da izgleda, ali sada znam i necu više nikad! Dobila sam u dzaku bukvalno pola praseta sa sve
glavom i dve noge. On je sklanjao sitnu decu dok sam ja pokušavala da usitnim to jadno prase i
spakujem ga u zamrzivač, one tri fioke ispod frzidera. Moje malo dete obožava sve što je živo pa
veruje da se meso proizvodi u fabrikama. Mislim da bih ja ostala bez glave da je on video šta se
nalazi u tom dzaku. To sam obavila i nikad više!


Burek nema, uostalom slana pecva kao da ne postoje. Verujte da i posle četiri godine otkrivam
nove ukuse i kombinacije. Ponekad može da se naleti na neke zaledjene pite koje se zovu burek
ali ni jedna do sada nije ni licila osim kada u Lidlu bude grčka sedmica pa on pokupi pola
zamrzivača i napuni one naše tri fioke. Sledećih mesec dana se svaki dan jede taj grčki burek za
doručak ili večeru. Zahvalni smo jer uvek ima da se kupi Plazma, Smoki, Jaffa, naša kafa i Vegeta
(čula sam da je naš ljudi nose po dzepovima jer ne mogu da jedu bez nje).
Imala sam toliko ideja ali sva sreća da nisam ni jednu pokušala da realizujem. Želela sam da
otvorim pekaru, burekdzinicu, mesaru, poslastičarnicu, kozmetički salon, pečenjaru…


Mi? Preživeli smo bez svega čega nema, navikli smo se i na švedsku, mexičku, marokansku
kuhinju. Više ne mesim torte po ceo dan već kupim gotove kore (koje su savršene) ili pravim neku
švedsku koja je veoma brzo gotova. Skoro da smo se potpuno prebacili na švedske kolače jer su
predivni i veoma ih je lako napraviti. Inspekcija i kontrola hrane je na veoma visokom nivou, toliko
da taj inspktor izgleda kao pripadnik specjalnih jedinica sa nekom spravom koju zabode, na
primer u meso, i ona mu pokaze kako se zvala ta živuljka, izvod iz knjige rodjenih, kada je izgubila
život, koliko dugo je živela i koliko dugo sme da bude u tom frižideru. Postoji jedna odlična
aplikacija preko koje vas obaveštevaju gde i šta možete kupiti na sniženju od 50-70%, namirnice
ili gotova jela u restoranima, hrana kojoj ističe rok za dan ili dva ali je upotrebljiva i ne žele da je
bace.
Ovog puta želim da podelim jedan švedski recept, to je njihov klasik koji možete da pravite sa
decom. Zove se Smulpaj med äpple (mrvljena pita sa jabukama)
Podmažete okrugli pleh maslacem i na listiće iseckate 5-6 jabuka, pospete ih kašikom šećera,
kašičicom cimeta i prstohvat soli.


U posudu za mešenje sipate 2dl brašna, 1dl ovsenih pahuljica (ovde se veoma često jedu), 1,5dl
šećera, pola kašičice soli i 125g na kosckice iseckanog maslaca. Sve to ugnjavite rukama i testo
treba da bude u mrvama a ne kompaktno. Namrvite testo preko jabuka i pecite 20-25 minuta u
rerni koju ste zagrejali na 225 stepeni. Kada se ohladi služite sa umućenom slatkom pavlakom,
ovde se služi plus vanil sos ali nisam sigurna da ima kod nas. Možete da pogledate na youtubu
malo detaljniji recept.
Do sledeće fike Hej dååå!

1 2 3 23