Arhiva za kategoriju: Društvo

Čačak već godinama ulaže značajna sredstva u izgradnju sportske infratsrukture namenjene i osobama sa invaliditetom (OSI). U prilog tome govori i činjenica da je sredinom 2019. godine svečano otvorena fiskulturna sala koja se nalazi u okviru Škole za osnovno i srednje obrazovanje dece sa posebnim potrebama „1. novembar“ i Centra za pružanje usluga socijalne zaštite „Zračak“. Sledećeg leta trebalo bi da počne izgradnja zatvorenog olimpijskog bazena čemu se posebno raduju OSI. Profesor fizičke kulture Nemanja Trnavac radi sa OSI korisnicima  Centra za pružanje usluga socijalne zaštite „Zračak“.

Svedoči koliko je sport važan za OSI i šta je za njih značila izgradnja fiskulturna sale. “Imate nekoliko klubova osoba sa invaliditetom u gradu koji zaista pronose ime grada. Fiskulturna sala u mnogome je doprinela razvoju sporta kod OSI i ona je svojevrsni omaž svim sportistima OSI koji su se godinama takmičili, a nisu imali svoj prostor za trening”, rekao je Trnavac. Trnavac smatra da Čačak ima dobru sportsku infratsrukturu počev od savremenog atletskog stadiona do drugih brojnih sadržaja i raduje se izgradnji zatvorenog olimpijskog bazena. “Mogu da kažem da je pozitivno to što lokalna samouprava ulazi u pravljenje zatvorenog bazena.  Već se radi projekat. Lokacija je odobrena i mislim da će OSI sigurno tu naći svoj prostor koji će u mnogome unaprediti njihov rad”, poručio je Trnavac. Naš sagovornik kaže da je potrebno strpljenja, razumevanja i dosta truda na časovima fizičke kulture OSI. Oni su, navodi, čas fizičke kulture prihvatili i imaju uzore u sportistima OSI koji su osvajali i medalje na specijalnim olimpijadama.

“Nije bilo lako na početku da formirate vrstu, da oni prate vežbu. Ali, upravo taj sport i ta grupa uticali su na njih da uspeju da prate jedni druge…Imali ste priliku da snimite Lidiju koja ima izuzetne uspehe i koja je obišla ceo svet i oni su nju pratili i žele da budu kao ona”, ističe Trnavac. Osim sportske hale, korisnicima Centra Zračak na raspolaganju je sportski teren sa svim pratećim rekvizitima za sport i rekreaciju i antitraumatskom podlogom.

Biće ovo 16. Letnje igre po redu, a po 3. put da se održavaju u nekom gradu u Evropi. Filip se uveliko priprema za olimpijadu.   “Na treningu se prvo igra malo košarka da treneri vide kako nam to ide I ja sam to uspeo u životu, da naučim da igram košarku. San mi je da postanem svetska ličnost I da me devojke obožavaju. U sportu bih voleo da postignem visoke rezultate, najviše u skijanju. Nas direktor I trener Milorad Đondrić obično u martu mesecu uvek vodi na Kopaonik da skijamo”, ponosno kaže ovaj mladi sportista. Ovaj dvadesettrogodišnji sportista kaže da je vrlo brzo savladao skijanje.   “Ja sam bio na vrhu staze I vrlo brzo sam savladao skijanje, tehniku, nije postojao strah. Bilo bi lepo da postoji zatvoreni bazen u Čačku da možemo da treniramo plivanje. Ja sam recimo naučio I kraul da plivam”, hvalisavo ističe Filip.

Filip I u slobodno vreme trenira I vežba jer kaže da je sport mnogo važan za zdravlje.   “Ja sam kod ujka vežbao I zgibove I postao sam bilder, kažu ljudi da imam jake ruke, pravu kičmu, prave I ruke I bicepse. Odličan sam u svim sportovima, ali sam najbolji u košarci”, ponosno ističe.   U Sali škole “1.novembar” gde redovno treniraju postoje svi uslovi za sportove kojima se oni bave.   “Ja sam maštao da ću trenirati više sportova, da se ozbiljno posvetim tome kao neki poznati košarkaši. Veoma je važno da se bavimo sportom, prvo zbog zdravlja, ali mi se na takmičenjima I družimo I ja to mnogo volim. Obožavam putovanja I kada idemo na Olimpijadu. Mene ljudi baš znaju, celi grad, poznata sam ličnost, prava zvezda, gledaoci me prate na Fejsbuku”, hvalisavo kaže Filip.   Filp je, uprkos svom nedostatku, našao I zaposlenje što mu daje još veću satistfakciju za dalje napredovanje kako u sportu tako I na poslovnom planu.   “Konobar sam, radim u jednom kafiću blizu crkve. Ja sam zaposlen u firmi. Imam i tri devojke, nema krize za mene. Jedna želi da budem njen mužić, muž. I naravno da hoću”, ponosno ističe Filip.   Šarmantni Filip ima jednu želju:   “Ja bih želeo da budem u Ivanjici sa mojom dragom Suzanom jer je mnogo volim I zaljubio sam se u nju. Jednostavno, ja sam jedini maneken u gradu, šmeker, prava ličnost I zvezda”, zaključuje ovaj interesantni sportista.   Aktivno se priprema za Specijalnu Olimpijadu. U Srbiji se kroz nju trenutno uspešno sprovode treninzi u Inkluzivnom fudbalu, košarci, odbojci, odbojci na pesku i atletici. Ovaj projekat ima višestruki značaj za sve one koji su u njega uključeni, omogućava bolje upoznavanje mladih sa i bez posebnih potreba i poboljšava saradnju specijalnih i redovnih škola kroz sport.

Filip Obućina koji je rođen sa Daunovim sindromom govorio  nam je o svojim sportskim uspesima i medaljama koje osvaja. Naime, on uprkos invaliditetu, niže velike uspehe u košarci, odbojci i fudbalu.   “Ja sam trenirao više sportova, I rođeni sam sportista, svuda sam išao. Bio sam aktivan u šahu nekada, baš sam veliki borac. Uspešan sam u plivanju, košarci, fudbalu, stonom tenisu, ma svuda. Bio sam na olimpijadama, na takmičenjima u Pančevu, Kragujevcu I Zrenjaninu”, govori Filip.

Sport osoba sa invaliditetom u Srbiji tokom poslednje decenije doživljava razvoj, koji se ogleda ne samo u postizanju značajnih sportskih rezultata na međunarodnoj sceni, već i pre svega, kroz stvaranje povoljnog ambijenta za veće uključivanje osoba sa invaliditetom u sportske aktivnosti.

Četrnaestogodišnji Veljko Jevtović koji pohađa školu „1.novambar“ već nekoliko godina kroz sportske aktivnosti u okviru škole trenira  fudbal, košarku, odbojku, stoni tenis I boćanje. “Treniram malo tenis, malo košarku I odbojku, malo sklekove ali I boćanje. Srbo I Nemanja, moji profesori mi dosta pomažu u sportu. Oni su mnogo  dobri momci”, kaže Veljko. Boćanje je veoma stara sportska igra koja se vekovima igra u mediteranskim zemljama i u primorju bivše Jugoslavije. Nalazi se u programu Mediteranskih igara još od njihovog početka 1997. godine. Veljko ju je vešto savlado I ponosno kaže da je najbolji. “Ja mnogo volim fudbalsku loptu, sa njom “sevam” po celi dan. Volim I kod kuće da igram fudbal, baš sam dobar sa loptom. Kada treniram boćanje, ja bacam onu veliku kuglu, znate onu kao teg neki. Cilj igre je da dobacim loptu što bliže bulinu. Uvek pobeđujemo mi, odnosno ja”, sa ponosom ističe ovaj mladić. Osim redovnih sportskih aktivnosti u školi, Veljko se prirpema za prvenstva koja članove Sportskog kluba za osobe sa teškoćama u razvoju “Morava” očekuju naredne godine, a hobi mu je, kaže, da ide u lov. “Da, idem I u lov. Lovim fazane, petla I lisice. Mnogo se lepo osećam kada odem u lov. Nosim onaj prsluk lovački, obučem ga I idem sa kučetom koje sada ima male kuce. Skoro nisam ništa ulovio”, nasmejano kaže Veljko.   Za unapređenje i razvoj sporta osoba sa invaliditetom posebno je značajno to što je finansiranje dolaska do vrhunskih rezutata preuzela država. Sa druge strane, uslove za masovno i rekreativno bavljenje sportom osobama sa invaliditetom treba da obezbede jedinice lokalne samouprave, za šta se iz gradske kase svake godine izdvaja sve više sredstava.

Ono na šta sam ja naponosniji, ističe professor Đondrić je i pohvala svih sudija na takmičenjima da smo mi igrali najinkluzivniju odbojku”. Raditi sa decom sa smetnjama u razvoju je posao izazovan sam po sebi. Iako deluje lako, ipak tu postoji jako puno pristupa kako bi jedan trener u detetu probudio želju I volju za takmičenjem, približio smisao i cilj igre. Deca imaju različite oblike kognitivnih smetnji pa je svaki trening prethodno dobro isplaniran uz pomoć defektologa. Ipak, najveći svetionik u savladavanju prepreka je osećaj i pogled u srce, na decu koja sportom sebi otvaraju vrata sveta. “Svako dete je priča za sebe. Ni u redovnoj populaciji, trener ne pristupa svakom igraču na isti način.

Ovo su deca koju ja posmatram kao običnu, decu bez ikakvih smetnji. Ali za svakog pronađem model koji svakom odgovara, neko se probudi kada malo podviknemo a neko kada ga zagrlimo i kažemo da je to bilo dobro ali sada može da bude još bolje. Dakle svaki sportista ima poseban modalitet rada i usvajanja. Na nama je da pročitamo koji je to najbolji način i da pratimo njihove rezultate kako bi znali da li ta metoda funkcioniše”. Sledeće godine sporstki klub “Morava” slavi 20 godina postojanja i nastojanja da se ova deca posvete svojim snovima I ciljevima. Mnogi od njih danas su uspešni ljudi koji su zasnovali svoje porodice I koji su nastavili  kroz život da sijaju sjajem svojih osvojenih medalja.

Prisećajući se početaka professor Đondrić nastavlja: “Konkretno, Lidija Vujović o kojoj ste takođe napravili priču, kada sam ja došao u ovu školu ona je bila osmi razred osnovne škole. Ona je bila takav sportista da sam jednostavno želeo da i njoj i ostalima posvetim svu pažnju i pružim mogućnost da u sportu uživaju kao i druga deca.” Inkluzija koja u poslednjim godinama sve jače ima upliv u tokove savremenog društva, odškrinula je deci sa smetnjama u razvoju vrata spoljašnjeg sveta i povela ih u tokove života o kojima mnogi nisu ni sanjali. Profesor Đondrić naglašava da je u početku bilo jako teško jer je inkluzija zakucala na vrata redovnog obrazovanja 2010. godine i ti počeci su bil jako važni za sve potonje uspehe. Ipak, kako navodi, inkluzija je došla mnogo pre, negde oko 2002. godine sa Specijanom olimpijadom na kojoj su učenici ove škole učestvovali braneći boje sportskog kluba “Morava” koji je osnovan takodje 2002. godine. “Prvi ispit naše spremnosti bila je Letnja olimpijada već 2003. u Dablinu, gde su naši momci uspeli da osvoje nekoliko medalja, ovom prilikom uvek se rado setim našeg Marka Terzića koji je doneo medalju sa ovog tekmičenja.

Za nas je to bio nepojmljiv uspeh, jer smo čak zaigrali sa Nemačkom. Kroz sport deca su obišla svet, a kada je Specijalna olimpijada obuhvatila i odbojkašku reprezentaciju 2013. godine pojavljujemo se u unifajd takmičenjima koja podrazumevaju učešće tri osobe sa smetnjama u razvoju I tri partnera tj. osobe iz redovne populacije koje se sportom bave rekreativno tako da ne postoji među njima velika razlika u tehnici, a kao kruna svega prošle godine na OI u Berlinu, naša reprezentacija koju sam ja predvodio, osvojila je drugo mesto.

Kada se govori o ustanovi “1. Novembar”, jedan od pokretača i postojanja je i ime profesora Milorada Đondrića koji je tokom svog skoro petodecenijskog rada, postao i sinonim za roditeljsku figuru svih učenika koje je podučavao najpre životu, a zatim i sportu. Generacije učenika koje su smisao pronašle u nekoj od sportskih disciplina, danas ga se rado sećaju i smatraju ga neodvojivim delom svojih porodica. Iako je govorio jezikom sporta, profesor Đondrić je najpre govorio jezikom ljubavi i razumevanja prema onima kojima je život dodelio ne baš lako breme. Iako u penziji i dalje aktivan kroz sporstki klub “Morava” u okviru kojeg nastavlja sa radom i pripremama dece za takmičenja.

“Ja sam u ovoj školi počeo da radim 20. januara 1992. godine kao profesor fizičkog vaspitanja. Radili smo u jednoj manjoj sali, a ne u ovoj u kojoj mi sada razgovaramo. Kada sam dobio posao nikada nisam ni pomišljao da bih mogao da radim sa decom koja imaju smetnje u razvoju, ali kada sam došao, više nikada nisam poželeo da odem odavde. Deca su me privukla, jer oni imaju nešto posebno u sebi što čoveka razoružava i jednostavno tera da se njima posvetimo na jedan poseban način.

Koristeći sport za inkluziju, udruženja imaju direktnu priliku da marginalizovane grupe uključe u svakodnevni život i podstaknu socijalnu inkluziju osoba sa invaliditetom. Sportski klub „Morava“ z Čačka uključuje svoje sportiste u reprezentaciju Specijalne olimpijade Srbije, te su do sada pokazali zavidne rezultate kako u zemlji, tako i na međunarodnim takmičenjima. Sportisti Sportskog kluba dece i omladine sa smetnjama u razvoju „Morava“ učestvuju kao članovi reprezentacije Specijalne olimpijade Srbije na domaćim i međunarodnim takmičenjima: Svetskim letnjim i zimskim igrama, Letnjim evropskim igrama, Evropskim prvenstvima u ekipnim sportovima. Na svim takmičenjima sportisti su postizali zavidne rezultate. Jedan od njih je i dvadesetpedogodišnji Milan Jovičić koji godinama aktivno trenira skijanje. „Kako si se Milane odlučio baš za skijanje? Malo je neobično s obzirom da u Čačku nema gde da se trenira.“                                                                           Milan Jovičić, skijaš „Znate kako, to je zasluga Milorada Đondrića, trenera. On mi je rekao – Hajde ideš na skijanje! Ja pomislim kakvo skijanje. Bili smo na Kopaoniku dva puta po sedam dana na pripremama. Stao sam na skije, poskijao, i polako se išlo korak po korak pravo ka medalji,“ podseća se Jovičić početaka.

Jovičić je 2013.godine u Južnoj Koreji briljirao na Specijalnoj olimpijadi osvojivši dve zlatne i jednu srebrnu medalju. „Čovek prvo treba da ima volju, treba mu volja, pa sve ostalo. Inače, skijanje je jako zabavno. Nisam imao strah da ću da padnem i da se povredim. Ponavljam, kada imaš volju, možeš sve. Na Olimpijadi u Južnoj Koreji takmičilo se 127 zemalja. Konkurencija je bila jaka, ja sam tada bio mlad, pa, pravo da Vam kažem, nisam znao „gde udaram“. Bio sam svestan važnosti tog takmičenja, ali sam ujedno bio i uzbuđen jer sam prvi put putovao van zemlje“, objašnjava Milan kroz osmeh. Milan Jovičić, skijaš Milan Jovičić trenira tri puta sedmično i kaže da i van obaveznih treninga slobodno vreme koristi za vežbanje kako bi održao kondiciju i bio spreman za buduća takmičenja. Njegov trener Milorad Đondrić ističe da je kroz sport, Jovičića, kao u to vreme vrlo nestašnog dečaka, godinama pripremao da bude, ne samo odličan sportista, već i kvalitetna osoba.“Pitao me je tada – a profesore, kada ću ja na takmičenje? Ja sam mu rekao da će ići kada bude bio redovan u školi, kada se bude lepo ponašao prema nastavnicima u školi, kada se bude lepo ponašao, kažem bio je nestašan, pa sam ga uključio u treninge, čak sam mu i davao neke zadatke koji nisu bili za njega shodno njegovom uzrastu i on je sve to odradio odlično. Krajem šestog razreda krenuo je da trenira fudbal jer ga je u to vreme baš zavoleo, pa je bio i na treninzima Fudbalskog kluba „Borac“, te su ga, kada im fali neko, puštali da brani“, govori o Jovičićevim počecima Milorad Đondrić, direktor i trener Sportskog kluba „Morava“.

Pojam UNIFAJD predstavlja učešće ekipe na sportskom takmičenju u sastavu bar tri člana iz populacije dece sa posebnim potrebama i minimum tri člana iz redovne populacije. Nazvani PARTNERI, mladi koji se rekreativno bave sportom pomažu inkluzivnim sportistima da postignu rezultate, igrajući na njihovom nivou i podržavajući njihove sposobnosti. Jedan od njih već nekoliko godina za redom je i doktor Luka Kurćubić iz Čačka koji je već godinama deo tima specijalne olimpijade.

“Početak mog uključivanja u specijalnu olimpijadu bio je već u osnovnoj školi kao deo samita  mladih  lidera, nakon četiri godine kada je istekao mandat obučavali smo druge mlade lidere, a potom sam postao partner u unifajd odbojci. Evo nakon toliko godina provedenih uz decu iz SK Morava, nadam se i funkciji lekara reprezentacije.” Kao dete profesora škole, Luka živi u okruženju inkluzije još kao dete. Zahvalan na prilici da krene kao mladi lider Samita mladih, rano usvaja znanja kako primeniti inkluziju i shvata da pojam inkluzije može imati više značenja i da se može primanejivati na više načina.  “Ideja tokom tih samita je da se upoznamo sa pojmom inkluzije, a zatim na koji način možemo da je implementiramo. Definitivno jedan od načina za implemetaciju inkluzije je sport, to je jezik koji svi razumeju i način da se svi dobro osećaju.” Putujući svetom sa decom sa posebnim potrebama, prilika je da se sve veštine stave na ispit jer koliko je lepo ume da bude i zahtevan zadatak. Ipak, sve izazove na kraju zamene prelepe uspomene na uspehe kojih je bilo na pretek.

“Sigurno ce svima ostati u sećanju Letnje olimpijske igre u Los Anđelesu, gde sam bio unifajd partner u odbojci, a gde smo osvojili bronzu. To je jednostavno osećanje koje se teško prepričava rečima jer smo osvojili medalju u Sali koja je cela navijala za nas. To takmičenje počev od priprema pa sve do medalje je iskustvo za sebe i svaki put kada pogledam tu medalju osetim ponos na sve nas kako smo predstavljali našu zemlju.”   Sport je definitivno najbolji način da poveže ljude a u inkluzivnoj populaciji i da smanji razliku izmedju dece iz redovne populacije i mališana koji imaju smetnje u razvoju. Najbolji način da se razbiju predrasude o ovoj deci. Kurćubić ističe da svi možemo uzeti učešće u UNIFAJD takmičenjima što kroz igru ili kao gledalac ili oko svoje zgrade gde znate da postoje deca sa posebnim potrebama.   “Ta deca će vam vratiit I mnogo neke energije. To je čista bezuslovna ljubav. Raspitajte se o takmičenjima I uverite se da ta energija se retko sreće.I sve je opet do nas. Jer je potrebno da se svi uključemo u volonterski rad skoncentrisan oko pomoći mladim sportistima”. Sledeži korak kada je Secijalna olimpijada u pitanju je pokusaj da se naš sagovornik angažuje na HEALTH program gde bi umesto parnetra u igri I podrška na terenu sada bio angažovan kao lekar naše reprezentacije.

Koristeći društvene veze stečene kroz sport može se doći do raznih pozitivnih akcija u svakom društvu, poboljšanja nivoa i kvaliteta života, a sport može da doprinese socijalizaciji i povećanju poverenja kod individue, kao i društvenoj emancipaciji različitih socijalnih grupa u društvu. Lidija Vujović koja boluje od Daunovog sindroma govorila nam je o svojim sportskim uspesima i medaljama koje osvaja. Naime, ona uprkos bolesti, niže velike uspehe u atletici, plivanju, košarci, odbojci, pa i fudbalu. Dobitnica je zlatne medalje u atletici na Letnjim Olimpijskim Igrama Specijalne Olimpijade u Šangaju 2007. godine.

„Šta je najbitnije kod atletike?“

„Najvažnije je da se razmišlja kako treba, da se krene na vreme, da se brzo trči jer ima puno disciplina“, kaže Lidija.

„Kakva je bila konkurencija kada ste bili u Šangaju?“

„Bila je teška, ali sam ja bila najbrža od svih. Putovali smo avionom, nije me bilo strah i baš lep utisak nosim odatle“, ističe Lidija ponosno.

Sportom je, kaže, počela da se bavi 2005. godine i od tada neprestano vežba, a pored atletike, omiljen sport joj je plivanje.

„Gde ideš na plivanje?“

„Idem u Ovčar banju. Usavršila sam plivanje, vrh sam plivač“, neskromno govori Vujović

„Da li smatraš da si spremna da odeš na neko takmičenje iz plivanja?“

„Ja sam spremna uvek, treba mnogo da se radi, stvarno, ali ja vežbam stalno, čak i kod kuće radim neke vežbice“, kaže Lidija.

Iako je u Šangaju osvojila zlatnu medalju, ipak joj je, kaže, slađa ona što je istim sjajem zablistala na takmičenju u Kragujevcu.

„I tu sam osvojila zlatnu medalju u plivanju“, govori Lidija.„Zar ti ispod zlatne medalje ne osvajaš nijednu manjeg ranga, za manje nisi?“

„Pa šta ću, imam mnogo medalja, čuvam ih kod kuće, imam poseban kutak, planiram da kupim veliko staklo da stavljam ssve velike medalje i priznanja unutra“, zaključuje naša sagovornica.

Lidija je korisnica je ustanove za dnevni boravak dece mladih i odraslih sa smetnjama u razvoju “Zračak”, gde se, takođe ističe u radionicama, priredbama i drugim aktivnostima.