U Srbiji je napravljen pomak kada je u pitanju položaj osoba sa invaliditetom ali su oni, nažalost, još uvek diskriminisani i imaju brojne probleme. Najčešći problemi osoba sa invaliditetom siromaštvo, pristupačnost, zapošljavanje. Grad Čačak je proteklih godina, prema rečima gradonačelnika Miluna Todorovića, dosta toga, pre svega, infrastrukturno, uradio kako bi olakšao njihovo funkcionisanje. „Ono što smo radili zajedno pre svega sa udruženjima jeste da Čačak bude grad bez barijera.

Učinili smo mnogo toga, naravno da uvek može još više da se radi, ono što mene veoma zabrinjava jesu novi stambeni kompleksi koji samo formalno ispunjavaju te uslove a onda praktično osobe sa invaliditetom nemaju baš tako kvalitetan i komforan pristup tim zgradama. U ovom slučaju to su stambeno-poslovni objekti. Što se javnih ustanova tiče, kao što vidite i znate u gradu Čačku to je dosta bolje, ali naravno da može i da treba da se ulaže mnogo više“, ističe gradonačelnik Čačka Milun Todorović. Sport je jedan od načina da osobe sa invaliditetom postanu vidljivije i da se uključe u redovne tokove društva, a koliko ulogu igra lokalna samouprava u tome? „Kada smo krenuli na sva ta takmičenja i sama Specijalna olimpijada, išli smo kao, da kažem, švajcarska tura. Kretali smo autobusima, niko nas nije ispraćao, međutim, sve se to polako, samim tim rezultatima koje smo postizali i na međunarodnim takmičenjima gde su učestvovali naravno naši sportisti, u okviru reprezentacije a i na državnim prvenstvima gde zaista postižemo dobre rezultate, da i sama lokalna samouprava to uvidi i pre svega se uključi, a dokaz je upravo ova sportska hala koja je izgrađena upravo u našoj školi“, istakao  je direktor ŠOSO“1.novembar“ i predsednik i trener SC „Morava“ Milorad Đondrić.

Prema rečima gradonačelnika Todorovića, velike investicije su proteklih godina bile u Centru „Zračak“, kao i lift za nepokretne ili slabo pokretne osobe, ali i specijalizovanu teretanu na otvorenom namenjenu upravo osobama sa invaliditetom. Jedan od najvećih projekata je izgradnja nove fiskulturne sale upravo u školi „1.novembar“. „Najveću pomoć u tome nam daju upravo udruženja, i slepi i slabovidi, i paraplegičari i svi ostali. Zaista veliku međusobnu podršku ostvarujemo i rekao bih da smo mi u stalnom kontaktu i nebrojano puta sam tamo bio i ići ću uvek. Iapk, svi mi koji smo radno sposobni mnogo drugačije sve to doživljavamo. Tu smo kao otvoreno društvo, otvoren grad za sve njihove predloge i sugestije i naravno da ćemo uvek naći novca za njih. Oni su bili i biće prioritet, pored dece, za mene“, zaključio je gradonačelnik Todorović. Sport osoba sa invaliditetom u Srbiji tokom poslednje decenije doživljava razvoj, koji se ogleda ne samo u postizanju značajnih sportskih rezultata na međunarodnoj sceni, već, i pre svega, kroz stvaranje povoljnog ambijenta za veće uključivanje osoba sa invaliditetom u sportske aktivnosti. Za unapređenje i razvoj sporta osoba sa invaliditetom posebno je značajno to što je finansiranje dolaska do vrhunskih rezutata preuzela centralna država. Sa druge strane, uslove za masovno i rekreativno bavljenje sportom osobama sa invaliditetom treba da obezbede jedinice lokalne samouprave.


Osamnaestogodišnji Nikola Pantelić koji pohađa školu „1.novambar“ aktivno već dugi niz godina trenira aikido, a kroz sportske aktivnosti u okviru škole i fudbal, košarku, odbojku i plivanje.

„Voleo bih da savladam tu borilačku veštinu, trebaće mi u životu. Što se tiče ostalih sportova, ovde imamo mogućnost da treniramo više njih, sviđaju mi se skoro svi sportovi, volim plivanje i baš bih voleo da upišem školu plivanja“, kaže nam Nikola Pantelić, učenik ŠOSO „1.novembar“.

Kako Nikola ističe, voleo bi da u našem gradu postoji zatvoreni bazen da bi mogao više i kvalitetnije da trenira plivanje. Redovno odlazi na takmičenja i osvaja zapažane rezultate.

„Do sada sam bio na takmičenjima u Nišu, u Pirotu i Leskovcu. Osvojio sam zlato, srebro i jednu bronzu. Na svim tim takmičenjima upoznao sam nove drugare, sa nekima sam i danas u kontaktu. Bude tu uvek lepo druženje“, priseća se Nikola.

Škola, kaže, poseduje sve rekvizite i nova hala je veoma pogodna za bavljenje sportovima koja su u sferi njegovog interesovanja.

„Dok nisam čuo za oovu školu i koji sve sportovi imaju, ja sam se samo bavio košarkom i kada sam ovde došao, počeo sam baš svim sportovima da se bavim i na sva takmičenja idem. Veoma je važno da se bavimo sportom, prvenstveno zbog zdravlja, a svakako i fizičke aktivnosti. Mnogo se bolje osećam nakon treninga, u svemu tome nam pomažu treneri Srbo Ristanović i Milorad Đondrić“, zaključuje Nikola.

Treneri su, kaže veoma posvećeni svakome po na osob. Najviše voli organizovana putovanja i takmičenja na kojima učenici ove škole osvajaju brojne medalje, te su tako prepoznati kao jaka konkurencija u zemlji i inostranstvu u svim sportovima.


Inkluzijom dece sa smetnjama u razvoju u redovne obrazovne tokove, u školu „1. novembar“ se sada upisuju deca sa sve specifičnijim, višestrukim smetnjama u razvoju. Grad u potpunosti finansira i školovanje dece sa smetnjama u razvoju, koja pohađaju škole van Čačka, kao i troškove gradskog i prigradskog prevoza za različite kategorije lica sa invaliditetom i njihove pratioce. Veljko Kurčubić pohađa školu „1.novmbar“ a uz pomoć direktora Đondrića uključen je u sve sportove, a najviše voli ateletiku.

 

„Mora da se dosta vežba za atletiku da bi dobio medalje. Mnogo dana sam vežbao za atletiku i uvežbao sam je zato što sam trčao i kod kuće i skakao i preskakao svašta. I kada sam ja tu atletiku uvežbao zvao me je Đondrić na takmičenje pa sam dobio dve srebrne i dve zlatne medalje“, sa ponosom govori Veljko Kurčubić, atletičar i učenik ŠOSO „1.novebar“.

 

Veljko kaže da su mu treninzi naporni, ali da ne bi postigao tako dobre rezultate bez mnogo truda. Pored atletike, zavoleo je i karate. „To su te borilačke veštine gde oboriš nekog protivnika, prvo moraš da se odbraniš rukama, a posle ga ovim pokretom oboriš, shvataš?“, objašnjava Veljko i dodaje: „Ima jedno mesec dana kako treniram karate, mnogo je važno da se bavimo sportom. Prvo što si zdrav i uvek pobeđuješ, i jednostavno dobiješ medalja i medalja, puno medalja, posle dobiješ nagrade, pa pehare, pa te svi hvale, a ima i dosta druženja“.

Njemu je, kaže važno da bude prvi i najbolji, a kako smo saznali od njegovih drugara, samopouzdanja mu ne manjka. „Važno je da budeš prvi i da osvojiš medalju. Dobro, važno je i učestvovati. Voleo bih da budem uspešan atletičar i karatista. Mogao bih da izdvojim vremena da se posvetim treninzima. Ja svaki dan treniram“, neskromno kaže Veljko uz ogromnu želju da bude najbolji. Sportisti sa intelektualnom ometenošću treniranjem jačaju zdravlje, motoriku, socijalne veštine, druže se, uče, putuju po celom svetu obogaćujući svoj život novim saznanjima i prijateljstvima. Zahvaljujući Sportskom klubu „Morava“ imaju bogat i ispunjen život bez obzira na njihov invaliditet.


Inkluzivni sport nije samo način da ljudi sa teškoćama u razvoju pokažu i razviju svoje mogućnosti, već doprinosi i rušenju brojnih predrasuda koje vladaju u društvu. Iako čine 10% svetske populacije, zbog stigme koja prati osobe sa intelektualnim ili fizičkim invaliditetom, deci sa teškoćama u razvoju je neretko uskraćena društvena interakcija koja bi trebalo da bude osnovno pravo svih nas. Uvdeviši upravo ovo, petnaestogodišnja Iva Dukanac, učenica Gimnazije, rešila je da se priključi odbojkaškom timu Sportskog udruženja „Morava“.

„Prošle godine sam počela da se uključujem u timske sportove i da igram sa osobama sa invaliditetom. Nije mi bilo teško jer shvatam da oni treba da budu ravnopravni sa nama, da su jednostavno to deca koja su ista kao mi, da treba da imaju ista prava i da uživaju u našem društvu. Smatram da sport doprinosi inkluziji i da je jako važan u razvoju dece, tako da mislim da tim nekim druženjem kroz sport možemo da doprinesemo da se oni bolje osećaju, da budu opušteniji u našem društvu“, ponosno kaže Iva Dukanac, učenica Gimnazije.

Veće učešće osoba sa invaliditetom u sportu zaista može da pomogne da se promeni odnos zajednice prema njima, ali možda je još važnije što deca na taj način uspevaju sama da promene stav o sebi i svojim mogućnostima. Uspeh u sportu i osećaj ponosa jačaju samopouzdanje i pomažu deci da savladaju sve izazove, fizičke i intelektualne. U isto vreme, bavljenje sportom omogućava deci da uživaju u svim prednostima koje sport sa sobom nosi. Radmila Mirić igra odbojku i u reprezentaciji Srbije.

„Bila sam u Abu Dabiju sa reprezentacijom Srbije. Treće mesto smo osvojili. Dosta treniram i radim vežbe i kod kuće, a pomaže mi mama“, kaže Radmila Mirić, odbojkašica i učenica ŠOSO“1.novembar“

Cilj svake škole u svetu je da dočeka i uvede učenike u zajednicu, u kojoj bi trebalo da se nađu u prilici da daju svoj doprinos. Iz tog razloga potpuna inkluzija dece sa smetnjama u razvoju jeste važan zadatak za ceo školski sistem. To bi trebalo da se sprovede pre svega dobrim planiranjem i kvalitetom, kao i većim ulaganjem u profesionalnu obuku predavača i korišćenjem lokalnih resursa, što u školi „1.novembar“ u potpunosti rade.


За својих 45 година Милена Бралић је освојила једну пуну полицу медаља. Окушала се у многим дисциплинама али како каже зимски спортови су јој најдражи. Ове године је са зимске олимпијаде одржане у Италији донела златну медаљу на 50 метара у алпском трчању и како ама каже то јој је највећи успех.

Зашто се такмичи: Милена сматра да такмичење и није важно ко ће ту да победи али да је изузетно важно да се друже и да путују. Све оно што им недостаје у животу ван спортског терена. Милена сматра да је живот спотристе јако напоран али и занимљив и да је захваљујужи својим бављењем спортом успела да обиђе пола света у да види оно што неки њени другари и другарице из исте популације неће моћи никада.

Иако још нема јасан план шта је очекује од такмичења у наредној 2026. години, Милена се свакако радује. Што због путовања што због медаља што због дружења. На питање да ли Миллена има неку поруку за све људе, скромно каже да се сви воле и да шире љубав.


Не само према мишљењу свих колега из спортског клуба „Морава“ у Чачку, већ и према светске спортске јавности за ОСИ дисциплине, постоји члан овог клуба који је убедљиво по освојеним медаљама један од најуспешнијих спорстиста свих времена. Ђорђе Полић, стасао из клупа основне школе „1. новембар“, успешну каријеру освајача медаља на светским такмичењима започео је још као дечак.

Када је први пут освојио два злата у дисциолинама скијања на зимским олимпијским играма у држави Ајдахо у Америци, није ни слутио да ће му то постати најдраже одличје и мотив да иде даље у нове победе. Следиле су златне медаље широм света али и ове године у Италији доноси злато у дисциплини 500 метара нордијско скијање.

„Морам да изгурам ово“, реченица је која је звезда водиља. Тешке припреме које претходе сваком такмичењу као и сваки напор  коју изискује промена временске зоне, дуги летови  и навикавање на климу земље домаћина, увек се забораве када се стане на победничко постоље и случа химна вољене Србије.

„Ми се доста припремамо, идемо на планине и у разне спортске центре да се спремимо за оно што нас очекује, али све те муке, јер није лако путовати у групи деце са различитим сметњама се забораве када се узмемедаља.“каже Полић који је са својим братом заједно проглашен за најбоље спортисте овог спортског клуба.

Где је Ђорђе Полић данас? Опет у припремама за неко од наредних такмичеља а у међувремену стигло је и запослење у једној од највећих чачанских компанија као пословођа смене.

Ипак постоји болна тачка. „Ми смо освојили толико медаља, можда и више него спортисти из редовне популације, али признање наших суграђана увек измиче. Ми живимо заједно у једном граду и представљамо наш град свуда у свету на најбољи начин, волели биссмо када би и наши суграђани препознали наш труд и бар једном га наградили једним аплаузом“ закључује Полић.


И Чачак има своју Олимпијку. Мада о њој нема помпезних наслова у медијима, она вредно ради скоро деценију и осваја победничка постоља широм земље и иностранства. Кошарка, пливање, одбојка, алпско скијање, нордијско трчае…скоро све су дисциплине наше бронзане олимпијке. Било је ту и златних медаља али назвали смо је бронзана због овогодишњег успеха у италијанском градићу Сестријери где је освојила трећу позицију.

 

Скромна, са мало речи описује срећу док стоји на псотољу и слуша химну своје земље. Каже да је огромно узбуђење и са је трема јако велика али када се окачи медаља о врат тада се све заборави и само се препусти овацијама и срећи оних који су је бодрили. На првом месту брата Милана, клупских колегиница и колега али  тренера који су је припремали за такмичење.

А где вежбају ОСИ спортисти? Најпре у сали школе „1. новембар“ а затим на КОпаонику где су имали припреме. Није лако стати на скије али све се заволи и савлада када има воље за животом. Сањини будући планови су припреме за предстојећа такмичења и дружење са својим клупским саборцима и освајање медаља на домаћим и светским такмичењима.

„За нас није само ово задатак који треба да обавимо да се такмичимо и вежбамо да будемо добри спортисти, за нас је ово прилика да осећамо исто као и други људи који немају неке тешкоће. Најваћније је у ствари дружее и да покажемо да и ми можемо да дамо пуно заједници у којој живимо, наводи Сања Јовичић.


Један од најуспешнијих спортиста из ОСИ популације Чачка, је Милан Јовичић. Од 2009. те године доноси медаље са свих бројних такмичења у земљи и иностранству а јавности је постао познат још 2013. године када је донео злато са Специјалне олимпијаде у Јужној Кореји. Његова животна прича је попут филма а ништа не би било како је данас да није још као седмогодишњак дошао основну школу „1. новембар“. Иако га школа није много занимала постојао је свет који му је био далеко примамљивији. Професор физичког и тадашњи директор школе, Милорад Ђондрић препознао је таленат малог Милана и понудио му први задатак: да подучава старије ученике фудбалу.

Било ми је јако тешко. Нисам се снашао у новом окружењу јер сам цело детињство провео на улици, лутајући у потрази за секундарим сировинама. Ту је била и брига о млађој сестри Сањи која ме је пратила свуда у животу.“ Каже Милан који за себе не може да каже да је само фудбалер, кошаркаш, пливач или скијаш…јер себе сматра спортистом свих спортова које воли. Ускоро је заволео спорт, а дошла су и прва признања.

Учествовао је на бројним такмичењима из скоро свих дисцилина програма специјалне олимпијаде. Али 2013. на специјалној Олимпијади у Јужној Кореји доноси златну медаљу у алпском скијању. Усхићено признаје да му није било свеједно да у авиону проведе скоро 24 сата, али и да се навикне на временске услове у земљи коју никада не би посетио да се не бави спортом. Признања су се низала а ове године у Сестријереу у Италији за длаку му измиче зчлато јер од магле није добро оценио где се налази циљ. И са закашењем због малог скретања ван стазе ипак успева да освоји сребрну медаљу.

„Пре свега желим да се захвалим мом животном учитељу Милораду Ђондрићу који ми је дао прилику. И у спорту и у животу. Најважније за једног човека је да муу неко посвети пажњу и да му да прилику  да покаже своје таленте. Ја бих вечно гледао друге играче Борца како играју фудбал и омагао да им додам лопту а повремено и да браним на тренинзима, али професор Ђонрић је једини ме позвао да пробам и покушам. Имао сам много тешко детињство, био сам у разним великим изазовима, али сигурно могу рећи да ме је спорт вратио на прави пут и хвала на тој прилици“

Данас Милан ради као домар школе у којиј је поникао. Опет захваљујући вери људи у његове таленте и добре стране. Настаља да се бори за медаље и победничка постоља али какао каже није то сврха, поента је да се осећа добро у својој кожи и да буде признат и виђен од стране свог окружења.


Крај 2025. године у спортском клубу „Морава“ обележиће подсећање на све бројне успехе младих ОСИ спортиста који су од почетка године вредно радили и учествовали на скоро свим домаћим и светским такмичењима. Ускоро следе такмичења за мушкарце у кошарци а за девојке у одбојци током новембра  аонда се иде на краћу паузу да се прославе празници. Нова Година носи и нове планове у овом клубу.

„Некакао у јануару очекујемо да крену припреме за такмичење у пливању и стоном тенису. Већ крајем фебруара нас очекују државна првенства. Што се тиче међународних такмичења, ми у овом тренутку, нема предвиђених али зато има простора да се на домаћем терену вежба за Светске летње игре у Чилеу 2027. где још увек очекујемо квоту у вези броја спортова и такмичара, али мислим да ћемо ићи са одбојком и у мушкој и у женској категорији. Ми смо већ донели одлуку где ће се одржавати првенства на домаћем терену и ту планирамо да се покажемо. Нама је најваније да деца имају простор где да вежбају и да се припремимо за нове пехаре.“


Спортска дворана при школи „1. новембар“ у Чачку, дугочекана, заокружила је снове ученика и спортиста СК“Морава“ који су захваљујући њој побрали бројне медаље у земљи и иностранству. Ипак није све било лако. У недостатку свог простора за тренинг и вежбање спортских дисциплина, млади окупљени око клуба, са својим тренерима су у почетку своје спортске вештине усавршавали у другим фискултурним салама гарад на МОрави. Тек када су медаље почеле да долазе на полице, покренута је иницијатива да се спортски успеси, прошли и будући скуће под једним кровом.

Доласком Милуна Тодоровића на место градоначелника, ОСИ спортисти добијају спортски кров над главом и настављају у походе на нове трофеје. Чланови спортског клуба МОрава су бивши ученици ове школе и било је јако важно да се многи од њих задрже на месту где су започели своје спортске каријере. Неки од њих сада су запослени на појединим позицијама у школи „1. новембар“ , док други који су у могућности свакодневно долазе  у своју школи у салу где проводе време у вежбању, дружењу и сигурности.

1 … 9 10 11 12 13 … 1.179