У времену које се мења брже него што човек успе да разабере његове знаке, положаj Рома у медијима остаје једно од најосетљивијих и најсложенијих питања савременог друштва. Као што би Андрић рекао, “светлост има своје успоне и падове”, а баш у тим падовима налазе се сенке које постепено прекривају идентитет једне заједнице. Медији, моћнији него икада, често израстају у огледало које одражава, али неретко и криви стварност — посебно онда када се ради о онима који немају снажан глас да се супротставе увреженим представама.
У дугој историји ромског народа, њихово појављивање на страницама новина или у телевизијским извештајима ретко је било плод жеље да се прикаже пуно богатство њихове културе, традиције и свакодневице. Уместо тога, пред очима јавности су годинама грађени обрасци који више говоре о страховима и незнању већинског друштва него о истинском животу ромске заједнице. Селимовић би то назвао „неправдом која постаје навика“, јер једном прихваћен стереотип постаје оклоп тешко пробојан за истину.
Стереотипи који се понављају у медијима делују тихо, али дугорочно, стварајући раздоре који се преносе са генерације на генерацију. У бројним извештајима Роми се појављују као статистички податак, као проблем, као изузетак — ретко као људи који живе животе једнако сложене, достојанствене и пуне борби као и сви други. Та једностраност није само погрешна, већ и штетна, јер додатно продубљује социјалну искљученост и удаљава ромску заједницу од медијског простора који би требало да им служи као место равноправног учешћа. Стереотип није коначна реч, нити је судбина једне заједнице запечаћена медијском неправдом. Управо у тој чињеници лежи простор за промену. Промена почиње разумевањем, а разумевање речју. Зато је неопходно да медији, али и институције, удружења и образовне установе, заједнички подстичу стварање садржаја који ће Роме представљати у њиховој целовитости — као заједницу богате културе, изразитог идентитета, историјског искуства и савремених изазова.
Решења постоје. Она су у дугорочном улагању у медијску писменост ромске заједнице, у ангажовању стручњака који познају њихову културу и положај, у медијским прилозима који говоре о њиховим успесима, талентима, свакодневици и потребама. Потребно је да медији уче, али и да дозволе да буду научени — да прихвате савете о томе како се извештава о мањинским групама, како се избегава сензационализам и како се гради јавно мњење које негује поштовање и разумевање.
Управо зато бројни пројекти усмерени на побољшање медијске писмености Рома, као што су они наведени у приложеним текстовима, представљају кључни део решења. Они препознају да је познавање медија исто толико важно као и познавање језика, јер омогућава да човек не буде само посматрач, већ и учесник јавног живота. Медијска писменост отвара врата равноправности, а равноправност води ка томе да се идентитет једне заједнице више не може сагледати кроз оквире који су јој други наметнули.
Као што Андрић наводи — понекад је довољно да се упали само једна лампа, па да дуги мрак почне да се размиче, а Селимовић додаје да је човек биће које тежи правди, чак и онда када је не види одмах. Зато је сваки медијски текст који руши стереотип, сваки прилог који приказује истину, свака реч која приближава две заједнице — мали корак ка друштву које разуме да је идентитет вредност, а не терет. Ромски идентитет у медијима није питање прошлости већ садашњости; није питање форме већ суштине. Он чека свој прави простор — онај у којем ће бити представљен са достојанством, истином и пуноћом коју заслужује.
OVAJ PROJEKAT JE SUFINANSIRAN SREDSTVIMA MINISTARSTVA INFORMISANJA I TELEKOMUNIKACIJA REPUBLIKE SRBIJE.STAVOVI IZNETI U OVOM PROJEKTU NE IZRAŽAVAJU NUŽNO STAVOVE MINISTARSTVA KOJE JE DODELIO SREDSTVA.
