Filip Obućina koji je rođen sa Daunovim sindromom govorio nam je o svojim sportskim uspesima i medaljama koje osvaja. Naime, on uprkos invaliditetu, niže velike uspehe u košarci, odbojci i fudbalu. “Ja sam trenirao više sportova, I rođeni sam sportista, svuda sam išao. Bio sam aktivan u šahu nekada, baš sam veliki borac. Uspešan sam u plivanju, košarci, fudbalu, stonom tenisu, ma svuda. Bio sam na olimpijadama, na takmičenjima u Pančevu, Kragujevcu I Zrenjaninu”, govori Filip.
Sport osoba sa invaliditetom u Srbiji tokom poslednje decenije doživljava razvoj, koji se ogleda ne samo u postizanju značajnih sportskih rezultata na međunarodnoj sceni, već i pre svega, kroz stvaranje povoljnog ambijenta za veće uključivanje osoba sa invaliditetom u sportske aktivnosti.
Četrnaestogodišnji Veljko Jevtović koji pohađa školu „1.novambar“ već nekoliko godina kroz sportske aktivnosti u okviru škole trenira fudbal, košarku, odbojku, stoni tenis I boćanje. “Treniram malo tenis, malo košarku I odbojku, malo sklekove ali I boćanje. Srbo I Nemanja, moji profesori mi dosta pomažu u sportu. Oni su mnogo dobri momci”, kaže Veljko. Boćanje je veoma stara sportska igra koja se vekovima igra u mediteranskim zemljama i u primorju bivše Jugoslavije. Nalazi se u programu Mediteranskih igara još od njihovog početka 1997. godine. Veljko ju je vešto savlado I ponosno kaže da je najbolji. “Ja mnogo volim fudbalsku loptu, sa njom “sevam” po celi dan. Volim I kod kuće da igram fudbal, baš sam dobar sa loptom. Kada treniram boćanje, ja bacam onu veliku kuglu, znate onu kao teg neki. Cilj igre je da dobacim loptu što bliže bulinu. Uvek pobeđujemo mi, odnosno ja”, sa ponosom ističe ovaj mladić. Osim redovnih sportskih aktivnosti u školi, Veljko se prirpema za prvenstva koja članove Sportskog kluba za osobe sa teškoćama u razvoju “Morava” očekuju naredne godine, a hobi mu je, kaže, da ide u lov. “Da, idem I u lov. Lovim fazane, petla I lisice. Mnogo se lepo osećam kada odem u lov. Nosim onaj prsluk lovački, obučem ga I idem sa kučetom koje sada ima male kuce. Skoro nisam ništa ulovio”, nasmejano kaže Veljko. Za unapređenje i razvoj sporta osoba sa invaliditetom posebno je značajno to što je finansiranje dolaska do vrhunskih rezutata preuzela država. Sa druge strane, uslove za masovno i rekreativno bavljenje sportom osobama sa invaliditetom treba da obezbede jedinice lokalne samouprave, za šta se iz gradske kase svake godine izdvaja sve više sredstava.
Ono na šta sam ja naponosniji, ističe professor Đondrić je i pohvala svih sudija na takmičenjima da smo mi igrali najinkluzivniju odbojku”. Raditi sa decom sa smetnjama u razvoju je posao izazovan sam po sebi. Iako deluje lako, ipak tu postoji jako puno pristupa kako bi jedan trener u detetu probudio želju I volju za takmičenjem, približio smisao i cilj igre. Deca imaju različite oblike kognitivnih smetnji pa je svaki trening prethodno dobro isplaniran uz pomoć defektologa. Ipak, najveći svetionik u savladavanju prepreka je osećaj i pogled u srce, na decu koja sportom sebi otvaraju vrata sveta. “Svako dete je priča za sebe. Ni u redovnoj populaciji, trener ne pristupa svakom igraču na isti način.
Ovo su deca koju ja posmatram kao običnu, decu bez ikakvih smetnji. Ali za svakog pronađem model koji svakom odgovara, neko se probudi kada malo podviknemo a neko kada ga zagrlimo i kažemo da je to bilo dobro ali sada može da bude još bolje. Dakle svaki sportista ima poseban modalitet rada i usvajanja. Na nama je da pročitamo koji je to najbolji način i da pratimo njihove rezultate kako bi znali da li ta metoda funkcioniše”. Sledeće godine sporstki klub “Morava” slavi 20 godina postojanja i nastojanja da se ova deca posvete svojim snovima I ciljevima. Mnogi od njih danas su uspešni ljudi koji su zasnovali svoje porodice I koji su nastavili kroz život da sijaju sjajem svojih osvojenih medalja.
Prisećajući se početaka professor Đondrić nastavlja: “Konkretno, Lidija Vujović o kojoj ste takođe napravili priču, kada sam ja došao u ovu školu ona je bila osmi razred osnovne škole. Ona je bila takav sportista da sam jednostavno želeo da i njoj i ostalima posvetim svu pažnju i pružim mogućnost da u sportu uživaju kao i druga deca.” Inkluzija koja u poslednjim godinama sve jače ima upliv u tokove savremenog društva, odškrinula je deci sa smetnjama u razvoju vrata spoljašnjeg sveta i povela ih u tokove života o kojima mnogi nisu ni sanjali. Profesor Đondrić naglašava da je u početku bilo jako teško jer je inkluzija zakucala na vrata redovnog obrazovanja 2010. godine i ti počeci su bil jako važni za sve potonje uspehe. Ipak, kako navodi, inkluzija je došla mnogo pre, negde oko 2002. godine sa Specijanom olimpijadom na kojoj su učenici ove škole učestvovali braneći boje sportskog kluba “Morava” koji je osnovan takodje 2002. godine. “Prvi ispit naše spremnosti bila je Letnja olimpijada već 2003. u Dablinu, gde su naši momci uspeli da osvoje nekoliko medalja, ovom prilikom uvek se rado setim našeg Marka Terzića koji je doneo medalju sa ovog tekmičenja.
Za nas je to bio nepojmljiv uspeh, jer smo čak zaigrali sa Nemačkom. Kroz sport deca su obišla svet, a kada je Specijalna olimpijada obuhvatila i odbojkašku reprezentaciju 2013. godine pojavljujemo se u unifajd takmičenjima koja podrazumevaju učešće tri osobe sa smetnjama u razvoju I tri partnera tj. osobe iz redovne populacije koje se sportom bave rekreativno tako da ne postoji među njima velika razlika u tehnici, a kao kruna svega prošle godine na OI u Berlinu, naša reprezentacija koju sam ja predvodio, osvojila je drugo mesto.
