Kada se govori o ustanovi “1. Novembar”, jedan od pokretača i postojanja je i ime profesora Milorada Đondrića koji je tokom svog skoro petodecenijskog rada, postao i sinonim za roditeljsku figuru svih učenika koje je podučavao najpre životu, a zatim i sportu. Generacije učenika koje su smisao pronašle u nekoj od sportskih disciplina, danas ga se rado sećaju i smatraju ga neodvojivim delom svojih porodica. Iako je govorio jezikom sporta, profesor Đondrić je najpre govorio jezikom ljubavi i razumevanja prema onima kojima je život dodelio ne baš lako breme. Iako u penziji i dalje aktivan kroz sporstki klub “Morava” u okviru kojeg nastavlja sa radom i pripremama dece za takmičenja.
“Ja sam u ovoj školi počeo da radim 20. januara 1992. godine kao profesor fizičkog vaspitanja. Radili smo u jednoj manjoj sali, a ne u ovoj u kojoj mi sada razgovaramo. Kada sam dobio posao nikada nisam ni pomišljao da bih mogao da radim sa decom koja imaju smetnje u razvoju, ali kada sam došao, više nikada nisam poželeo da odem odavde. Deca su me privukla, jer oni imaju nešto posebno u sebi što čoveka razoružava i jednostavno tera da se njima posvetimo na jedan poseban način.
Koristeći sport za inkluziju, udruženja imaju direktnu priliku da marginalizovane grupe uključe u svakodnevni život i podstaknu socijalnu inkluziju osoba sa invaliditetom. Sportski klub „Morava“ z Čačka uključuje svoje sportiste u reprezentaciju Specijalne olimpijade Srbije, te su do sada pokazali zavidne rezultate kako u zemlji, tako i na međunarodnim takmičenjima. Sportisti Sportskog kluba dece i omladine sa smetnjama u razvoju „Morava“ učestvuju kao članovi reprezentacije Specijalne olimpijade Srbije na domaćim i međunarodnim takmičenjima: Svetskim letnjim i zimskim igrama, Letnjim evropskim igrama, Evropskim prvenstvima u ekipnim sportovima. Na svim takmičenjima sportisti su postizali zavidne rezultate. Jedan od njih je i dvadesetpedogodišnji Milan Jovičić koji godinama aktivno trenira skijanje. „Kako si se Milane odlučio baš za skijanje? Malo je neobično s obzirom da u Čačku nema gde da se trenira.“ Milan Jovičić, skijaš „Znate kako, to je zasluga Milorada Đondrića, trenera. On mi je rekao – Hajde ideš na skijanje! Ja pomislim kakvo skijanje. Bili smo na Kopaoniku dva puta po sedam dana na pripremama. Stao sam na skije, poskijao, i polako se išlo korak po korak pravo ka medalji,“ podseća se Jovičić početaka.
Jovičić je 2013.godine u Južnoj Koreji briljirao na Specijalnoj olimpijadi osvojivši dve zlatne i jednu srebrnu medalju. „Čovek prvo treba da ima volju, treba mu volja, pa sve ostalo. Inače, skijanje je jako zabavno. Nisam imao strah da ću da padnem i da se povredim. Ponavljam, kada imaš volju, možeš sve. Na Olimpijadi u Južnoj Koreji takmičilo se 127 zemalja. Konkurencija je bila jaka, ja sam tada bio mlad, pa, pravo da Vam kažem, nisam znao „gde udaram“. Bio sam svestan važnosti tog takmičenja, ali sam ujedno bio i uzbuđen jer sam prvi put putovao van zemlje“, objašnjava Milan kroz osmeh. Milan Jovičić, skijaš Milan Jovičić trenira tri puta sedmično i kaže da i van obaveznih treninga slobodno vreme koristi za vežbanje kako bi održao kondiciju i bio spreman za buduća takmičenja. Njegov trener Milorad Đondrić ističe da je kroz sport, Jovičića, kao u to vreme vrlo nestašnog dečaka, godinama pripremao da bude, ne samo odličan sportista, već i kvalitetna osoba.“Pitao me je tada – a profesore, kada ću ja na takmičenje? Ja sam mu rekao da će ići kada bude bio redovan u školi, kada se bude lepo ponašao prema nastavnicima u školi, kada se bude lepo ponašao, kažem bio je nestašan, pa sam ga uključio u treninge, čak sam mu i davao neke zadatke koji nisu bili za njega shodno njegovom uzrastu i on je sve to odradio odlično. Krajem šestog razreda krenuo je da trenira fudbal jer ga je u to vreme baš zavoleo, pa je bio i na treninzima Fudbalskog kluba „Borac“, te su ga, kada im fali neko, puštali da brani“, govori o Jovičićevim počecima Milorad Đondrić, direktor i trener Sportskog kluba „Morava“.
Pojam UNIFAJD predstavlja učešće ekipe na sportskom takmičenju u sastavu bar tri člana iz populacije dece sa posebnim potrebama i minimum tri člana iz redovne populacije. Nazvani PARTNERI, mladi koji se rekreativno bave sportom pomažu inkluzivnim sportistima da postignu rezultate, igrajući na njihovom nivou i podržavajući njihove sposobnosti. Jedan od njih već nekoliko godina za redom je i doktor Luka Kurćubić iz Čačka koji je već godinama deo tima specijalne olimpijade.
“Početak mog uključivanja u specijalnu olimpijadu bio je već u osnovnoj školi kao deo samita mladih lidera, nakon četiri godine kada je istekao mandat obučavali smo druge mlade lidere, a potom sam postao partner u unifajd odbojci. Evo nakon toliko godina provedenih uz decu iz SK Morava, nadam se i funkciji lekara reprezentacije.” Kao dete profesora škole, Luka živi u okruženju inkluzije još kao dete. Zahvalan na prilici da krene kao mladi lider Samita mladih, rano usvaja znanja kako primeniti inkluziju i shvata da pojam inkluzije može imati više značenja i da se može primanejivati na više načina. “Ideja tokom tih samita je da se upoznamo sa pojmom inkluzije, a zatim na koji način možemo da je implementiramo. Definitivno jedan od načina za implemetaciju inkluzije je sport, to je jezik koji svi razumeju i način da se svi dobro osećaju.” Putujući svetom sa decom sa posebnim potrebama, prilika je da se sve veštine stave na ispit jer koliko je lepo ume da bude i zahtevan zadatak. Ipak, sve izazove na kraju zamene prelepe uspomene na uspehe kojih je bilo na pretek.
“Sigurno ce svima ostati u sećanju Letnje olimpijske igre u Los Anđelesu, gde sam bio unifajd partner u odbojci, a gde smo osvojili bronzu. To je jednostavno osećanje koje se teško prepričava rečima jer smo osvojili medalju u Sali koja je cela navijala za nas. To takmičenje počev od priprema pa sve do medalje je iskustvo za sebe i svaki put kada pogledam tu medalju osetim ponos na sve nas kako smo predstavljali našu zemlju.” Sport je definitivno najbolji način da poveže ljude a u inkluzivnoj populaciji i da smanji razliku izmedju dece iz redovne populacije i mališana koji imaju smetnje u razvoju. Najbolji način da se razbiju predrasude o ovoj deci. Kurćubić ističe da svi možemo uzeti učešće u UNIFAJD takmičenjima što kroz igru ili kao gledalac ili oko svoje zgrade gde znate da postoje deca sa posebnim potrebama. “Ta deca će vam vratiit I mnogo neke energije. To je čista bezuslovna ljubav. Raspitajte se o takmičenjima I uverite se da ta energija se retko sreće.I sve je opet do nas. Jer je potrebno da se svi uključemo u volonterski rad skoncentrisan oko pomoći mladim sportistima”. Sledeži korak kada je Secijalna olimpijada u pitanju je pokusaj da se naš sagovornik angažuje na HEALTH program gde bi umesto parnetra u igri I podrška na terenu sada bio angažovan kao lekar naše reprezentacije.
Koristeći društvene veze stečene kroz sport može se doći do raznih pozitivnih akcija u svakom društvu, poboljšanja nivoa i kvaliteta života, a sport može da doprinese socijalizaciji i povećanju poverenja kod individue, kao i društvenoj emancipaciji različitih socijalnih grupa u društvu. Lidija Vujović koja boluje od Daunovog sindroma govorila nam je o svojim sportskim uspesima i medaljama koje osvaja. Naime, ona uprkos bolesti, niže velike uspehe u atletici, plivanju, košarci, odbojci, pa i fudbalu. Dobitnica je zlatne medalje u atletici na Letnjim Olimpijskim Igrama Specijalne Olimpijade u Šangaju 2007. godine.
„Šta je najbitnije kod atletike?“
„Najvažnije je da se razmišlja kako treba, da se krene na vreme, da se brzo trči jer ima puno disciplina“, kaže Lidija.
„Kakva je bila konkurencija kada ste bili u Šangaju?“
„Bila je teška, ali sam ja bila najbrža od svih. Putovali smo avionom, nije me bilo strah i baš lep utisak nosim odatle“, ističe Lidija ponosno.
Sportom je, kaže, počela da se bavi 2005. godine i od tada neprestano vežba, a pored atletike, omiljen sport joj je plivanje.
„Gde ideš na plivanje?“
„Idem u Ovčar banju. Usavršila sam plivanje, vrh sam plivač“, neskromno govori Vujović
„Da li smatraš da si spremna da odeš na neko takmičenje iz plivanja?“
„Ja sam spremna uvek, treba mnogo da se radi, stvarno, ali ja vežbam stalno, čak i kod kuće radim neke vežbice“, kaže Lidija.
Iako je u Šangaju osvojila zlatnu medalju, ipak joj je, kaže, slađa ona što je istim sjajem zablistala na takmičenju u Kragujevcu.
„I tu sam osvojila zlatnu medalju u plivanju“, govori Lidija.„Zar ti ispod zlatne medalje ne osvajaš nijednu manjeg ranga, za manje nisi?“
„Pa šta ću, imam mnogo medalja, čuvam ih kod kuće, imam poseban kutak, planiram da kupim veliko staklo da stavljam ssve velike medalje i priznanja unutra“, zaključuje naša sagovornica.
Lidija je korisnica je ustanove za dnevni boravak dece mladih i odraslih sa smetnjama u razvoju “Zračak”, gde se, takođe ističe u radionicama, priredbama i drugim aktivnostima.
