За својих 45 година Милена Бралић је освојила једну пуну полицу медаља. Окушала се у многим дисциплинама али како каже зимски спортови су јој најдражи. Ове године је са зимске олимпијаде одржане у Италији донела златну медаљу на 50 метара у алпском трчању и како ама каже то јој је највећи успех.
Зашто се такмичи: Милена сматра да такмичење и није важно ко ће ту да победи али да је изузетно важно да се друже и да путују. Све оно што им недостаје у животу ван спортског терена. Милена сматра да је живот спотристе јако напоран али и занимљив и да је захваљујужи својим бављењем спортом успела да обиђе пола света у да види оно што неки њени другари и другарице из исте популације неће моћи никада.
Иако још нема јасан план шта је очекује од такмичења у наредној 2026. години, Милена се свакако радује. Што због путовања што због медаља што због дружења. На питање да ли Миллена има неку поруку за све људе, скромно каже да се сви воле и да шире љубав.
Не само према мишљењу свих колега из спортског клуба „Морава“ у Чачку, већ и према светске спортске јавности за ОСИ дисциплине, постоји члан овог клуба који је убедљиво по освојеним медаљама један од најуспешнијих спорстиста свих времена. Ђорђе Полић, стасао из клупа основне школе „1. новембар“, успешну каријеру освајача медаља на светским такмичењима започео је још као дечак.
Када је први пут освојио два злата у дисциолинама скијања на зимским олимпијским играма у држави Ајдахо у Америци, није ни слутио да ће му то постати најдраже одличје и мотив да иде даље у нове победе. Следиле су златне медаље широм света али и ове године у Италији доноси злато у дисциплини 500 метара нордијско скијање.
„Морам да изгурам ово“, реченица је која је звезда водиља. Тешке припреме које претходе сваком такмичењу као и сваки напор коју изискује промена временске зоне, дуги летови и навикавање на климу земље домаћина, увек се забораве када се стане на победничко постоље и случа химна вољене Србије.
„Ми се доста припремамо, идемо на планине и у разне спортске центре да се спремимо за оно што нас очекује, али све те муке, јер није лако путовати у групи деце са различитим сметњама се забораве када се узмемедаља.“каже Полић који је са својим братом заједно проглашен за најбоље спортисте овог спортског клуба.
Где је Ђорђе Полић данас? Опет у припремама за неко од наредних такмичеља а у међувремену стигло је и запослење у једној од највећих чачанских компанија као пословођа смене.
Ипак постоји болна тачка. „Ми смо освојили толико медаља, можда и више него спортисти из редовне популације, али признање наших суграђана увек измиче. Ми живимо заједно у једном граду и представљамо наш град свуда у свету на најбољи начин, волели биссмо када би и наши суграђани препознали наш труд и бар једном га наградили једним аплаузом“ закључује Полић.
И Чачак има своју Олимпијку. Мада о њој нема помпезних наслова у медијима, она вредно ради скоро деценију и осваја победничка постоља широм земље и иностранства. Кошарка, пливање, одбојка, алпско скијање, нордијско трчае…скоро све су дисциплине наше бронзане олимпијке. Било је ту и златних медаља али назвали смо је бронзана због овогодишњег успеха у италијанском градићу Сестријери где је освојила трећу позицију.
Скромна, са мало речи описује срећу док стоји на псотољу и слуша химну своје земље. Каже да је огромно узбуђење и са је трема јако велика али када се окачи медаља о врат тада се све заборави и само се препусти овацијама и срећи оних који су је бодрили. На првом месту брата Милана, клупских колегиница и колега али тренера који су је припремали за такмичење.
А где вежбају ОСИ спортисти? Најпре у сали школе „1. новембар“ а затим на КОпаонику где су имали припреме. Није лако стати на скије али све се заволи и савлада када има воље за животом. Сањини будући планови су припреме за предстојећа такмичења и дружење са својим клупским саборцима и освајање медаља на домаћим и светским такмичењима.
„За нас није само ово задатак који треба да обавимо да се такмичимо и вежбамо да будемо добри спортисти, за нас је ово прилика да осећамо исто као и други људи који немају неке тешкоће. Најваћније је у ствари дружее и да покажемо да и ми можемо да дамо пуно заједници у којој живимо, наводи Сања Јовичић.
Један од најуспешнијих спортиста из ОСИ популације Чачка, је Милан Јовичић. Од 2009. те године доноси медаље са свих бројних такмичења у земљи и иностранству а јавности је постао познат још 2013. године када је донео злато са Специјалне олимпијаде у Јужној Кореји. Његова животна прича је попут филма а ништа не би било како је данас да није још као седмогодишњак дошао основну школу „1. новембар“. Иако га школа није много занимала постојао је свет који му је био далеко примамљивији. Професор физичког и тадашњи директор школе, Милорад Ђондрић препознао је таленат малог Милана и понудио му први задатак: да подучава старије ученике фудбалу.
Било ми је јако тешко. Нисам се снашао у новом окружењу јер сам цело детињство провео на улици, лутајући у потрази за секундарим сировинама. Ту је била и брига о млађој сестри Сањи која ме је пратила свуда у животу.“ Каже Милан који за себе не може да каже да је само фудбалер, кошаркаш, пливач или скијаш…јер себе сматра спортистом свих спортова које воли. Ускоро је заволео спорт, а дошла су и прва признања.
Учествовао је на бројним такмичењима из скоро свих дисцилина програма специјалне олимпијаде. Али 2013. на специјалној Олимпијади у Јужној Кореји доноси златну медаљу у алпском скијању. Усхићено признаје да му није било свеједно да у авиону проведе скоро 24 сата, али и да се навикне на временске услове у земљи коју никада не би посетио да се не бави спортом. Признања су се низала а ове године у Сестријереу у Италији за длаку му измиче зчлато јер од магле није добро оценио где се налази циљ. И са закашењем због малог скретања ван стазе ипак успева да освоји сребрну медаљу.
„Пре свега желим да се захвалим мом животном учитељу Милораду Ђондрићу који ми је дао прилику. И у спорту и у животу. Најважније за једног човека је да муу неко посвети пажњу и да му да прилику да покаже своје таленте. Ја бих вечно гледао друге играче Борца како играју фудбал и омагао да им додам лопту а повремено и да браним на тренинзима, али професор Ђонрић је једини ме позвао да пробам и покушам. Имао сам много тешко детињство, био сам у разним великим изазовима, али сигурно могу рећи да ме је спорт вратио на прави пут и хвала на тој прилици“
Данас Милан ради као домар школе у којиј је поникао. Опет захваљујући вери људи у његове таленте и добре стране. Настаља да се бори за медаље и победничка постоља али какао каже није то сврха, поента је да се осећа добро у својој кожи и да буде признат и виђен од стране свог окружења.
