Arhiva za kategoriju: Sport

Kada se govori o ustanovi “1. Novembar”, jedan od pokretača i postojanja je i ime profesora Milorada Đondrića koji je tokom svog skoro petodecenijskog rada, postao i sinonim za roditeljsku figuru svih učenika koje je podučavao najpre životu, a zatim i sportu. Generacije učenika koje su smisao pronašle u nekoj od sportskih disciplina, danas ga se rado sećaju i smatraju ga neodvojivim delom svojih porodica. Iako je govorio jezikom sporta, profesor Đondrić je najpre govorio jezikom ljubavi i razumevanja prema onima kojima je život dodelio ne baš lako breme. Iako u penziji i dalje aktivan kroz sporstki klub “Morava” u okviru kojeg nastavlja sa radom i pripremama dece za takmičenja.

“Ja sam u ovoj školi počeo da radim 20. januara 1992. godine kao profesor fizičkog vaspitanja. Radili smo u jednoj manjoj sali, a ne u ovoj u kojoj mi sada razgovaramo. Kada sam dobio posao nikada nisam ni pomišljao da bih mogao da radim sa decom koja imaju smetnje u razvoju, ali kada sam došao, više nikada nisam poželeo da odem odavde. Deca su me privukla, jer oni imaju nešto posebno u sebi što čoveka razoružava i jednostavno tera da se njima posvetimo na jedan poseban način.

Koristeći sport za inkluziju, udruženja imaju direktnu priliku da marginalizovane grupe uključe u svakodnevni život i podstaknu socijalnu inkluziju osoba sa invaliditetom. Sportski klub „Morava“ z Čačka uključuje svoje sportiste u reprezentaciju Specijalne olimpijade Srbije, te su do sada pokazali zavidne rezultate kako u zemlji, tako i na međunarodnim takmičenjima. Sportisti Sportskog kluba dece i omladine sa smetnjama u razvoju „Morava“ učestvuju kao članovi reprezentacije Specijalne olimpijade Srbije na domaćim i međunarodnim takmičenjima: Svetskim letnjim i zimskim igrama, Letnjim evropskim igrama, Evropskim prvenstvima u ekipnim sportovima. Na svim takmičenjima sportisti su postizali zavidne rezultate. Jedan od njih je i dvadesetpedogodišnji Milan Jovičić koji godinama aktivno trenira skijanje. „Kako si se Milane odlučio baš za skijanje? Malo je neobično s obzirom da u Čačku nema gde da se trenira.“                                                                           Milan Jovičić, skijaš „Znate kako, to je zasluga Milorada Đondrića, trenera. On mi je rekao – Hajde ideš na skijanje! Ja pomislim kakvo skijanje. Bili smo na Kopaoniku dva puta po sedam dana na pripremama. Stao sam na skije, poskijao, i polako se išlo korak po korak pravo ka medalji,“ podseća se Jovičić početaka.

Jovičić je 2013.godine u Južnoj Koreji briljirao na Specijalnoj olimpijadi osvojivši dve zlatne i jednu srebrnu medalju. „Čovek prvo treba da ima volju, treba mu volja, pa sve ostalo. Inače, skijanje je jako zabavno. Nisam imao strah da ću da padnem i da se povredim. Ponavljam, kada imaš volju, možeš sve. Na Olimpijadi u Južnoj Koreji takmičilo se 127 zemalja. Konkurencija je bila jaka, ja sam tada bio mlad, pa, pravo da Vam kažem, nisam znao „gde udaram“. Bio sam svestan važnosti tog takmičenja, ali sam ujedno bio i uzbuđen jer sam prvi put putovao van zemlje“, objašnjava Milan kroz osmeh. Milan Jovičić, skijaš Milan Jovičić trenira tri puta sedmično i kaže da i van obaveznih treninga slobodno vreme koristi za vežbanje kako bi održao kondiciju i bio spreman za buduća takmičenja. Njegov trener Milorad Đondrić ističe da je kroz sport, Jovičića, kao u to vreme vrlo nestašnog dečaka, godinama pripremao da bude, ne samo odličan sportista, već i kvalitetna osoba.“Pitao me je tada – a profesore, kada ću ja na takmičenje? Ja sam mu rekao da će ići kada bude bio redovan u školi, kada se bude lepo ponašao prema nastavnicima u školi, kada se bude lepo ponašao, kažem bio je nestašan, pa sam ga uključio u treninge, čak sam mu i davao neke zadatke koji nisu bili za njega shodno njegovom uzrastu i on je sve to odradio odlično. Krajem šestog razreda krenuo je da trenira fudbal jer ga je u to vreme baš zavoleo, pa je bio i na treninzima Fudbalskog kluba „Borac“, te su ga, kada im fali neko, puštali da brani“, govori o Jovičićevim počecima Milorad Đondrić, direktor i trener Sportskog kluba „Morava“.

Pojam UNIFAJD predstavlja učešće ekipe na sportskom takmičenju u sastavu bar tri člana iz populacije dece sa posebnim potrebama i minimum tri člana iz redovne populacije. Nazvani PARTNERI, mladi koji se rekreativno bave sportom pomažu inkluzivnim sportistima da postignu rezultate, igrajući na njihovom nivou i podržavajući njihove sposobnosti. Jedan od njih već nekoliko godina za redom je i doktor Luka Kurćubić iz Čačka koji je već godinama deo tima specijalne olimpijade.

“Početak mog uključivanja u specijalnu olimpijadu bio je već u osnovnoj školi kao deo samita  mladih  lidera, nakon četiri godine kada je istekao mandat obučavali smo druge mlade lidere, a potom sam postao partner u unifajd odbojci. Evo nakon toliko godina provedenih uz decu iz SK Morava, nadam se i funkciji lekara reprezentacije.” Kao dete profesora škole, Luka živi u okruženju inkluzije još kao dete. Zahvalan na prilici da krene kao mladi lider Samita mladih, rano usvaja znanja kako primeniti inkluziju i shvata da pojam inkluzije može imati više značenja i da se može primanejivati na više načina.  “Ideja tokom tih samita je da se upoznamo sa pojmom inkluzije, a zatim na koji način možemo da je implementiramo. Definitivno jedan od načina za implemetaciju inkluzije je sport, to je jezik koji svi razumeju i način da se svi dobro osećaju.” Putujući svetom sa decom sa posebnim potrebama, prilika je da se sve veštine stave na ispit jer koliko je lepo ume da bude i zahtevan zadatak. Ipak, sve izazove na kraju zamene prelepe uspomene na uspehe kojih je bilo na pretek.

“Sigurno ce svima ostati u sećanju Letnje olimpijske igre u Los Anđelesu, gde sam bio unifajd partner u odbojci, a gde smo osvojili bronzu. To je jednostavno osećanje koje se teško prepričava rečima jer smo osvojili medalju u Sali koja je cela navijala za nas. To takmičenje počev od priprema pa sve do medalje je iskustvo za sebe i svaki put kada pogledam tu medalju osetim ponos na sve nas kako smo predstavljali našu zemlju.”   Sport je definitivno najbolji način da poveže ljude a u inkluzivnoj populaciji i da smanji razliku izmedju dece iz redovne populacije i mališana koji imaju smetnje u razvoju. Najbolji način da se razbiju predrasude o ovoj deci. Kurćubić ističe da svi možemo uzeti učešće u UNIFAJD takmičenjima što kroz igru ili kao gledalac ili oko svoje zgrade gde znate da postoje deca sa posebnim potrebama.   “Ta deca će vam vratiit I mnogo neke energije. To je čista bezuslovna ljubav. Raspitajte se o takmičenjima I uverite se da ta energija se retko sreće.I sve je opet do nas. Jer je potrebno da se svi uključemo u volonterski rad skoncentrisan oko pomoći mladim sportistima”. Sledeži korak kada je Secijalna olimpijada u pitanju je pokusaj da se naš sagovornik angažuje na HEALTH program gde bi umesto parnetra u igri I podrška na terenu sada bio angažovan kao lekar naše reprezentacije.

Koristeći društvene veze stečene kroz sport može se doći do raznih pozitivnih akcija u svakom društvu, poboljšanja nivoa i kvaliteta života, a sport može da doprinese socijalizaciji i povećanju poverenja kod individue, kao i društvenoj emancipaciji različitih socijalnih grupa u društvu. Lidija Vujović koja boluje od Daunovog sindroma govorila nam je o svojim sportskim uspesima i medaljama koje osvaja. Naime, ona uprkos bolesti, niže velike uspehe u atletici, plivanju, košarci, odbojci, pa i fudbalu. Dobitnica je zlatne medalje u atletici na Letnjim Olimpijskim Igrama Specijalne Olimpijade u Šangaju 2007. godine.

„Šta je najbitnije kod atletike?“

„Najvažnije je da se razmišlja kako treba, da se krene na vreme, da se brzo trči jer ima puno disciplina“, kaže Lidija.

„Kakva je bila konkurencija kada ste bili u Šangaju?“

„Bila je teška, ali sam ja bila najbrža od svih. Putovali smo avionom, nije me bilo strah i baš lep utisak nosim odatle“, ističe Lidija ponosno.

Sportom je, kaže, počela da se bavi 2005. godine i od tada neprestano vežba, a pored atletike, omiljen sport joj je plivanje.

„Gde ideš na plivanje?“

„Idem u Ovčar banju. Usavršila sam plivanje, vrh sam plivač“, neskromno govori Vujović

„Da li smatraš da si spremna da odeš na neko takmičenje iz plivanja?“

„Ja sam spremna uvek, treba mnogo da se radi, stvarno, ali ja vežbam stalno, čak i kod kuće radim neke vežbice“, kaže Lidija.

Iako je u Šangaju osvojila zlatnu medalju, ipak joj je, kaže, slađa ona što je istim sjajem zablistala na takmičenju u Kragujevcu.

„I tu sam osvojila zlatnu medalju u plivanju“, govori Lidija.„Zar ti ispod zlatne medalje ne osvajaš nijednu manjeg ranga, za manje nisi?“

„Pa šta ću, imam mnogo medalja, čuvam ih kod kuće, imam poseban kutak, planiram da kupim veliko staklo da stavljam ssve velike medalje i priznanja unutra“, zaključuje naša sagovornica.

Lidija je korisnica je ustanove za dnevni boravak dece mladih i odraslih sa smetnjama u razvoju “Zračak”, gde se, takođe ističe u radionicama, priredbama i drugim aktivnostima.

U Srbiji je napravljen pomak kada je u pitanju položaj osoba sa invaliditetom ali su oni, nažalost, još uvek diskriminisani i imaju brojne probleme. Najčešći problemi osoba sa invaliditetom siromaštvo, pristupačnost, zapošljavanje. Grad Čačak je proteklih godina, prema rečima gradonačelnika Miluna Todorovića, dosta toga, pre svega, infrastrukturno, uradio kako bi olakšao njihovo funkcionisanje. „Ono što smo radili zajedno pre svega sa udruženjima jeste da Čačak bude grad bez barijera.

Učinili smo mnogo toga, naravno da uvek može još više da se radi, ono što mene veoma zabrinjava jesu novi stambeni kompleksi koji samo formalno ispunjavaju te uslove a onda praktično osobe sa invaliditetom nemaju baš tako kvalitetan i komforan pristup tim zgradama. U ovom slučaju to su stambeno-poslovni objekti. Što se javnih ustanova tiče, kao što vidite i znate u gradu Čačku to je dosta bolje, ali naravno da može i da treba da se ulaže mnogo više“, ističe gradonačelnik Čačka Milun Todorović. Sport je jedan od načina da osobe sa invaliditetom postanu vidljivije i da se uključe u redovne tokove društva, a koliko ulogu igra lokalna samouprava u tome? „Kada smo krenuli na sva ta takmičenja i sama Specijalna olimpijada, išli smo kao, da kažem, švajcarska tura. Kretali smo autobusima, niko nas nije ispraćao, međutim, sve se to polako, samim tim rezultatima koje smo postizali i na međunarodnim takmičenjima gde su učestvovali naravno naši sportisti, u okviru reprezentacije a i na državnim prvenstvima gde zaista postižemo dobre rezultate, da i sama lokalna samouprava to uvidi i pre svega se uključi, a dokaz je upravo ova sportska hala koja je izgrađena upravo u našoj školi“, istakao  je direktor ŠOSO“1.novembar“ i predsednik i trener SC „Morava“ Milorad Đondrić.

Prema rečima gradonačelnika Todorovića, velike investicije su proteklih godina bile u Centru „Zračak“, kao i lift za nepokretne ili slabo pokretne osobe, ali i specijalizovanu teretanu na otvorenom namenjenu upravo osobama sa invaliditetom. Jedan od najvećih projekata je izgradnja nove fiskulturne sale upravo u školi „1.novembar“. „Najveću pomoć u tome nam daju upravo udruženja, i slepi i slabovidi, i paraplegičari i svi ostali. Zaista veliku međusobnu podršku ostvarujemo i rekao bih da smo mi u stalnom kontaktu i nebrojano puta sam tamo bio i ići ću uvek. Iapk, svi mi koji smo radno sposobni mnogo drugačije sve to doživljavamo. Tu smo kao otvoreno društvo, otvoren grad za sve njihove predloge i sugestije i naravno da ćemo uvek naći novca za njih. Oni su bili i biće prioritet, pored dece, za mene“, zaključio je gradonačelnik Todorović. Sport osoba sa invaliditetom u Srbiji tokom poslednje decenije doživljava razvoj, koji se ogleda ne samo u postizanju značajnih sportskih rezultata na međunarodnoj sceni, već, i pre svega, kroz stvaranje povoljnog ambijenta za veće uključivanje osoba sa invaliditetom u sportske aktivnosti. Za unapređenje i razvoj sporta osoba sa invaliditetom posebno je značajno to što je finansiranje dolaska do vrhunskih rezutata preuzela centralna država. Sa druge strane, uslove za masovno i rekreativno bavljenje sportom osobama sa invaliditetom treba da obezbede jedinice lokalne samouprave.

Osamnaestogodišnji Nikola Pantelić koji pohađa školu „1.novambar“ aktivno već dugi niz godina trenira aikido, a kroz sportske aktivnosti u okviru škole i fudbal, košarku, odbojku i plivanje.

„Voleo bih da savladam tu borilačku veštinu, trebaće mi u životu. Što se tiče ostalih sportova, ovde imamo mogućnost da treniramo više njih, sviđaju mi se skoro svi sportovi, volim plivanje i baš bih voleo da upišem školu plivanja“, kaže nam Nikola Pantelić, učenik ŠOSO „1.novembar“.

Kako Nikola ističe, voleo bi da u našem gradu postoji zatvoreni bazen da bi mogao više i kvalitetnije da trenira plivanje. Redovno odlazi na takmičenja i osvaja zapažane rezultate.

„Do sada sam bio na takmičenjima u Nišu, u Pirotu i Leskovcu. Osvojio sam zlato, srebro i jednu bronzu. Na svim tim takmičenjima upoznao sam nove drugare, sa nekima sam i danas u kontaktu. Bude tu uvek lepo druženje“, priseća se Nikola.

Škola, kaže, poseduje sve rekvizite i nova hala je veoma pogodna za bavljenje sportovima koja su u sferi njegovog interesovanja.

„Dok nisam čuo za oovu školu i koji sve sportovi imaju, ja sam se samo bavio košarkom i kada sam ovde došao, počeo sam baš svim sportovima da se bavim i na sva takmičenja idem. Veoma je važno da se bavimo sportom, prvenstveno zbog zdravlja, a svakako i fizičke aktivnosti. Mnogo se bolje osećam nakon treninga, u svemu tome nam pomažu treneri Srbo Ristanović i Milorad Đondrić“, zaključuje Nikola.

Treneri su, kaže veoma posvećeni svakome po na osob. Najviše voli organizovana putovanja i takmičenja na kojima učenici ove škole osvajaju brojne medalje, te su tako prepoznati kao jaka konkurencija u zemlji i inostranstvu u svim sportovima.

Inkluzijom dece sa smetnjama u razvoju u redovne obrazovne tokove, u školu „1. novembar“ se sada upisuju deca sa sve specifičnijim, višestrukim smetnjama u razvoju. Grad u potpunosti finansira i školovanje dece sa smetnjama u razvoju, koja pohađaju škole van Čačka, kao i troškove gradskog i prigradskog prevoza za različite kategorije lica sa invaliditetom i njihove pratioce. Veljko Kurčubić pohađa školu „1.novmbar“ a uz pomoć direktora Đondrića uključen je u sve sportove, a najviše voli ateletiku.

„Mora da se dosta vežba za atletiku da bi dobio medalje. Mnogo dana sam vežbao za atletiku i uvežbao sam je zato što sam trčao i kod kuće i skakao i preskakao svašta. I kada sam ja tu atletiku uvežbao zvao me je Đondrić na takmičenje pa sam dobio dve srebrne i dve zlatne medalje“, sa ponosom govori Veljko Kurčubić, atletičar i učenik ŠOSO „1.novebar“.

Veljko kaže da su mu treninzi naporni, ali da ne bi postigao tako dobre rezultate bez mnogo truda. Pored atletike, zavoleo je i karate. „To su te borilačke veštine gde oboriš nekog protivnika, prvo moraš da se odbraniš rukama, a posle ga ovim pokretom oboriš, shvataš?“, objašnjava Veljko i dodaje: „Ima jedno mesec dana kako treniram karate, mnogo je važno da se bavimo sportom. Prvo što si zdrav i uvek pobeđuješ, i jednostavno dobiješ medalja i medalja, puno medalja, posle dobiješ nagrade, pa pehare, pa te svi hvale, a ima i dosta druženja“.

Njemu je, kaže važno da bude prvi i najbolji, a kako smo saznali od njegovih drugara, samopouzdanja mu ne manjka. „Važno je da budeš prvi i da osvojiš medalju. Dobro, važno je i učestvovati. Voleo bih da budem uspešan atletičar i karatista. Mogao bih da izdvojim vremena da se posvetim treninzima. Ja svaki dan treniram“, neskromno kaže Veljko uz ogromnu želju da bude najbolji. Sportisti sa intelektualnom ometenošću treniranjem jačaju zdravlje, motoriku, socijalne veštine, druže se, uče, putuju po celom svetu obogaćujući svoj život novim saznanjima i prijateljstvima. Zahvaljujući Sportskom klubu „Morava“ imaju bogat i ispunjen život bez obzira na njihov invaliditet.

Inkluzivni sport nije samo način da ljudi sa teškoćama u razvoju pokažu i razviju svoje mogućnosti, već doprinosi i rušenju brojnih predrasuda koje vladaju u društvu. Iako čine 10% svetske populacije, zbog stigme koja prati osobe sa intelektualnim ili fizičkim invaliditetom, deci sa teškoćama u razvoju je neretko uskraćena društvena interakcija koja bi trebalo da bude osnovno pravo svih nas. Uvdeviši upravo ovo, petnaestogodišnja Iva Dukanac, učenica Gimnazije, rešila je da se priključi odbojkaškom timu Sportskog udruženja „Morava“.

„Prošle godine sam počela da se uključujem u timske sportove i da igram sa osobama sa invaliditetom. Nije mi bilo teško jer shvatam da oni treba da budu ravnopravni sa nama, da su jednostavno to deca koja su ista kao mi, da treba da imaju ista prava i da uživaju u našem društvu. Smatram da sport doprinosi inkluziji i da je jako važan u razvoju dece, tako da mislim da tim nekim druženjem kroz sport možemo da doprinesemo da se oni bolje osećaju, da budu opušteniji u našem društvu“, ponosno kaže Iva Dukanac, učenica Gimnazije.

Veće učešće osoba sa invaliditetom u sportu zaista može da pomogne da se promeni odnos zajednice prema njima, ali možda je još važnije što deca na taj način uspevaju sama da promene stav o sebi i svojim mogućnostima. Uspeh u sportu i osećaj ponosa jačaju samopouzdanje i pomažu deci da savladaju sve izazove, fizičke i intelektualne. U isto vreme, bavljenje sportom omogućava deci da uživaju u svim prednostima koje sport sa sobom nosi. Radmila Mirić igra odbojku i u reprezentaciji Srbije.

„Bila sam u Abu Dabiju sa reprezentacijom Srbije. Treće mesto smo osvojili. Dosta treniram i radim vežbe i kod kuće, a pomaže mi mama“, kaže Radmila Mirić, odbojkašica i učenica ŠOSO“1.novembar“

Cilj svake škole u svetu je da dočeka i uvede učenike u zajednicu, u kojoj bi trebalo da se nađu u prilici da daju svoj doprinos. Iz tog razloga potpuna inkluzija dece sa smetnjama u razvoju jeste važan zadatak za ceo školski sistem. To bi trebalo da se sprovede pre svega dobrim planiranjem i kvalitetom, kao i većim ulaganjem u profesionalnu obuku predavača i korišćenjem lokalnih resursa, što u školi „1.novembar“ u potpunosti rade.

За својих 45 година Милена Бралић је освојила једну пуну полицу медаља. Окушала се у многим дисциплинама али како каже зимски спортови су јој најдражи. Ове године је са зимске олимпијаде одржане у Италији донела златну медаљу на 50 метара у алпском трчању и како ама каже то јој је највећи успех.

Зашто се такмичи: Милена сматра да такмичење и није важно ко ће ту да победи али да је изузетно важно да се друже и да путују. Све оно што им недостаје у животу ван спортског терена. Милена сматра да је живот спотристе јако напоран али и занимљив и да је захваљујужи својим бављењем спортом успела да обиђе пола света у да види оно што неки њени другари и другарице из исте популације неће моћи никада.

Иако још нема јасан план шта је очекује од такмичења у наредној 2026. години, Милена се свакако радује. Што због путовања што због медаља што због дружења. На питање да ли Миллена има неку поруку за све људе, скромно каже да се сви воле и да шире љубав.

Не само према мишљењу свих колега из спортског клуба „Морава“ у Чачку, већ и према светске спортске јавности за ОСИ дисциплине, постоји члан овог клуба који је убедљиво по освојеним медаљама један од најуспешнијих спорстиста свих времена. Ђорђе Полић, стасао из клупа основне школе „1. новембар“, успешну каријеру освајача медаља на светским такмичењима започео је још као дечак.

Када је први пут освојио два злата у дисциолинама скијања на зимским олимпијским играма у држави Ајдахо у Америци, није ни слутио да ће му то постати најдраже одличје и мотив да иде даље у нове победе. Следиле су златне медаље широм света али и ове године у Италији доноси злато у дисциплини 500 метара нордијско скијање.

„Морам да изгурам ово“, реченица је која је звезда водиља. Тешке припреме које претходе сваком такмичењу као и сваки напор  коју изискује промена временске зоне, дуги летови  и навикавање на климу земље домаћина, увек се забораве када се стане на победничко постоље и случа химна вољене Србије.

„Ми се доста припремамо, идемо на планине и у разне спортске центре да се спремимо за оно што нас очекује, али све те муке, јер није лако путовати у групи деце са различитим сметњама се забораве када се узмемедаља.“каже Полић који је са својим братом заједно проглашен за најбоље спортисте овог спортског клуба.

Где је Ђорђе Полић данас? Опет у припремама за неко од наредних такмичеља а у међувремену стигло је и запослење у једној од највећих чачанских компанија као пословођа смене.

Ипак постоји болна тачка. „Ми смо освојили толико медаља, можда и више него спортисти из редовне популације, али признање наших суграђана увек измиче. Ми живимо заједно у једном граду и представљамо наш град свуда у свету на најбољи начин, волели биссмо када би и наши суграђани препознали наш труд и бар једном га наградили једним аплаузом“ закључује Полић.