Професор Ђондрић истиче да је сам почетак био изазован и због предрасуда које друштво има према овој популацији становника али и због недостатка средстава, фискултурне сале, реквизирта и воље околине да се било шта уради на другачији начин. Данас имамо 20 година искуства у такмичењима на светском нивоу и такмичаре чија се имена помињу светским такмичарским круговима с апоштовањем.

„Када се појавила специјална Олимпијада, сазрели су плодови вредног рада и почели смо да убирамо медаље. Ипак није било лако јер и тада смо морали да сагледамо свачију психо-моторну проблематику и проблем сваког од њих као и да уклопимо у функционалну целину увек имајући у виду њихова ограничеа и њњихове потенцијале за шта је потребно јако пуно труда, стрпљења и љубави. Најважније од свега је та припрема кроз домаћа такмичења где се они навикавају на дуга путовања, самостално облачење, храњење…као неки вид самосталности наравно уз стални надзор нас тренера али и старијих такмичара из ОСИ популације.“

Професор Ђондрић истиче да су млади спортисти једни другима подршка и да је спорт допринео да се они науче самосталном животу ван спортског терена.