Od kolevke pa do groba, najlepše ja đačko doba
Upravo sam razgovarala sa starijim sinom o školi i njegovom upisu u osnovnu, ne seća se toga kao ni odlaska i razgovora za upis u prvi razred. Meni je drago jer sam se trudila da ti dani histerije i ludila prodju što normalnije. Ja se, na žalost, sećam da na mom upisu nisam odgovorila na pitanje šta je krljušt, mada je tata pecao a ja čistila ribu. Svaki put sledećih dvadesetak godina kada je pomenut nečiji upis u prvi razred pomenuta je i ta krljušt. Nemam pojma zašto sam ćutala tada jer sam znala šta je krljušt i obožavala sam da se igram sa njom i onim ribljim belim balonima, možda mi se nije svidela ta teta, možda nešto drugo, ali sada znam da to nije merilo za bilo šta. I čemu uopšte taj razgovor?!Šta se tu odlučuje? Znamo da se izbor učiteljice završava preko veze pa čak i izbor dece. Pričam moje iskustvo jer me je jedno veče pozvala jedna mama iz vrtića i rekla da sredjuje da nam deca budu zajedno u razredu, bez prethodne priče sa mnom. Druga žena je insistirala da mi sredi ko će biti učiteljica mom detetu. Uostalom ja sam tada a i danas verujem da institucije ipak funkcionišu i da ljudi koji rade u istim znaju svoj posao.
Znate čega se seća moj sin iz nižih razreda osnovne? Svojih drugova jer se sa njima druži i danas i znate li po čemu pamti svoju učiteljicu? Pamti je po pitanju ”šta trepćeš?” Zamislite dete, bilo koje dete, koje stoji dok ga učiteljica pita i plus sva deca gledaju u to dete, malo je neprijatno, pa onda ako dete ćuti ili ne zna odgovor (svi znamo da je to nevidjena bruka kod nas jer svi mi gajimo buduceg spasitelja naše planete) onda mu učiteljica ne kaže da sedne već ga pita ”šta trepćeš?” I kaže da se svaki put trudio da ne trepće uopšte kada ga prozove. Verujem da joj je to sigurno bilo preslatko jer je imao ogromne plave oči i nosio naočare. Ali…
Za mene je to veoma tužno, i za dete i za učiteljicu koju samo tako neko pamti, školu, Srbiju i ceo naš sistem. Ne pričam samo o mom već o svakom našem detetu koje je tako malo a već ponizeno na neki način plus ih učimo da to prihvataju i da moraju da poštuju te koji ih ponižavaju. Ovde ne pričam samo o zaposlenima u školama već o svima nama koji se drugima obraćamo bez poštovanja i empatije. Da li su svi učitelji svesvi svog uticaja na te naše malene ljude?
Nije sramota ne znati, nije sramota ne umeti, nije sramota pitati, ne moraju sva deca da znaju sve ili da imaju sve petice. Prosto nije prirodno da svako dete bude vukovac, da priča 2-3 jezika i trenira dva sporta. Kada će da budu deca?! Sećam se odlično jedne ponosne mame koja mi je objašnjavala da njena deca idu u privatno predškolsko jer će ih tamo naučiti da ustanu kada učiteljica udje u učionicu, da persiraju i kažu dobar dan. Nisam izdržala da je ne pitam šta ona radi sa decom i imaju li deca neki funkcionalni poremećaj pa im je potrebna dodatna pomoć.
Čak se i ja sa mukom sećam te četiri godine jer moje dete nije želelo da se javlja za reč i nije želeo da ide na takmičenja, a učiteljica je bila veoma energična i ambiciozna pa je taj njegov stav nervirao. Nikada ga nije pohvalila, uvek se žalila i govorila da on može više. Ali ON nije želeo više! On ne želi da priča pred svima! On ne žel da podigne ruku! Pa svi koji rade u školama su tu zbog dece a ne deca zbog njih i njihovih ambicija. Kada je bio treći razred i posle još jednog čudnog razgovora, pitala sam je da li se slaže da ga odvedem kod psihologa zbog toga. Baš se iznenadila i rekla da neeeee! Rekla sam joj da se ona već tri godine žali na dete koje je odličan djak, dobar drug i ne pravi nikakve probleme. Ja nisam dovoljno stručna da izvučem iz njega taj potencijal koji ona misli da on krije u sebi. Nije se vise žalila na njega. On se nikada nije žalio na školu, a ako je imao neki problem pokušavala sam da mu objasnim da prvo mora on da ga reši pa ćemo videti posle.
Već sam rekla da sam čekala da on završi osnovnu školu pa da se preselimo u Švedsku i da je to moja neoprostiva greška. I on je želeo da završi osnovnu tu, nije da ga nisam pitala. Imao je drugove koje je je mnogo voleo, razrednog starešinu za poželeti i želeli smo da zakačimo što više tog našeg poznatog života, da proslavimo malu maturu kako dolikuje. A da smo otišli ranije ne bi polagao one besmislene testove posle osmog razreda za tu malu maturu, ne bi smo popunjavali pet listi želja (ko je popunjavao zna na šta mislim). Onda ne bi krenuo na prirodno matematički smer jer ima neverovatno kefalo za matematiku i ne bi imao neverovatno dobar rezultat na testovima, ne bi za tri meseca, dok je išao u tu školu, dobio jedinicu iz matematike. Pomislila sam da je digao ruke od škole zbog selidbe a ta opcija nije dolazila u obzir pa
sam ga poslala na privatne časove odakle su ga vratili i rekli da nema razloga da dolazi i da ne znaju šta je uzrok toj jedinici. Na ispisu iz gimnazije sam pitala njegovu razrednu o toj matematici i odgovor je bio ”profesor je došao iz osnovne škole iz (Guce ili Lucana) pa mu treba vremena da se adaptira”. Mene nije zanimala adaptacja tog profesora niti sam imala razumevanja za to, mene je zanimala adaptacija mog deteta koje je krenulo u toliko željenu gimnazju (mada sam ja bila protiv) i bilo je užasno tužno i zbunjeno jer ma šta radio on tog profesora nije razumeo. Nisam neko ko diže frku na prvu ali volim da pitam i da se informišem, mnogo volim da postavim pitanje “zašto ste tako neljubazni i da li sam vas nečim uvredila?” Obožavam da gledam ta lica koja su navikla da budu namrštena pa prosto ne umeju da budu zbunjena i ljubazna. Sećam se roditeljskih sastanka koji su više ličili modne revije, sećam se bogatih i manje bogatih roditelja podeljenih u grupice ispred ili u učionici, isto tako su i deca bila podeljena.
Neću vam puno pisati o njegovom upisu u švedsku školu jer ne želim da se hvalim. On raste u visoko obrazovanog čoveka i što je najvažnije za mene on je predivna osoba. Ja sam i dalje tu samo kao njegova podrška. Ovde je radio testove pre prijema u školu. Testove iz engleskog i matematike. Ni jedan zadatak nije uradio do kraja jer je tu ženu zanimao samo njegov način razmišljanja a ne rezultat ili zbir poena. Bila je vidno uzbudjena posle svakog razgovora sa njim i ona danas prati njegov razvoj jer je fascinirana njime. Krenuo je u deveti razred osnovne u januaru 2017.
Moram vam reći samo da nigde nisam videla udzbenike da se kupe, a tražila sam, sveske i pribor imaju ali ne kao kod nas. Ne treba im. Pet puta sam pitala šta treba da nabavimo za njegovu školu i uvek dobila isti odgovor ”ništa”.
Meni se padalo u nesvest kada je on ovde krenuo u deveti osnovne, proklinjala sam samu sebe zbog dolaska ovde i svega što je taj dolazak doneo, a on, kao da je odrastao ovde, taj prvi dan je mirno i sa osmehom otišao u školu kao da ga tamo čekaju oni isti drugari iz Srbije i poznati nastavnici. I praznih ruku. Vratio se zadovoljan, kaže svi su ljubazni i sve je super. Doneo sveske, knjige i iPad. Kaže da sve ima tamo, gumice, makaze, olovke, pribor za likovno i da mu trebaju samo patike za
fizičko. Išao je u švedsku osnovnu celih pet meseci, završio je i dobio diplomu. Dodela diploma je svečani čin i deca sa nastavnicima šetaju do najbliže crkve dok nose švedsku zastavu. Sećam se da je zastavu nosila jedna devojčica koja je imala šal na glavi i baš je bila ponosna, nastavnici isto. Evo sada zamišljam tu nasmejanu devojčicu kako nosi srpsku zastavu u Srbiji. Plače mi se.
U crkvi je žena sveštenik držala govor pa onda deca dobijaju diplome i po jedan cvet od svojih mentora (razrednih) a nastavnici ne dobijaju ništa od dece.
Onda se prozivaju deca koja su imala najbolje rezultate iz pojedinih predmeta i dobijaju diplomu i plus simboličnu novčanu nagradu. Mi smo to gledali i uopšte nismo bili spremni za njegovu prozivku ”najbolji rezultat” iz matematike na nivou cele škole!!! Evo i sada mi je srce kao kuća! Pa mi se onda zeludac zgrči zbog one jedinice iz gimnazije. Divim mu se!!! I danas mu se divim, završava gimnaziju koja je veoma teška i za švedsku decu, upisuje univerzitet a i ne mora, može da pauzira, odmori malo, putuje i nešto radi jer je to ovde praksa, nema žurbe. Pitala sam ga da li želi da se vrati i studira u Srbiji, rekao je ne. Škola je veoma teška i zahtevna ovde, nemojte misliti da smo mi nešto posebno jer verujte da nismo. Ja sam išla u školu da učim jezik i sada studiram online, ni malo mi nje lako. Ogromne su razlike i teško mi je da vam dočaram sve i svaku sitnicu. Fokus je na veoma dubokom nivou razmišljanja i povezivanja svih mogućih činjenca i podataka, potrebno je mnogo vremena i volje da se urade zadaci. Školski čas traje 90 minuta u gimnaziji. Profesori im daju pauzu od pet minuta da ustanu, izadju u hodnik i protegnu se. Jednostavno sva pažnja je usmerena ka deci. Dva puta godišnje imamo ”utveckling samtal” razgovor o razvoju gde muž i ja sedimo a mentor ili učiteljice razgovaraju sa decom. Decu pitaju o svakom predmetu, da li im treba pomoć na primer iz švedskog, da li bi nešto promenili, da li im više prija da rade u grupi ili sami, da li im se dopada hrana u školi i da li bi nešto promenili, šta misle o svim zaposlenim u školi… Onda u starijim razredima izvade papire o izvešaju i mišljenju svakog profesora detetu. Verujte da se ovde mnogo radi i mnogo se radi da sve bude u službi dece i generalno ljudi.
Ovde nema upisa u školu kao u Srbiji. Mladji sin je išao u vrtić i tamo su nas pitali u koju školu želimo da ide, rekli smo i dali su nam papir koji smo popunili i vratili u vrtić. Posle nekoliko dana smo dobili pismo sa podacima o školi i terminima. Predškolsko je u školi od osam do pola dva, isto kao prva tri razreda. Postoji produženi boravak sve do šestog razreda i plaća se kao vrtić, to je uredjeno kao da su kod kuće. U predškolskom razredu rade učiteljice koje su školovane samo za taj razred, rade po dve učiteljice u jednom razredu. Taj razred je isto kao kod nas navikavanje, učenje kroz igru jedino sto se ovde insistira na izlasku napolje i izletima u šume. Znači moje dete je prešlo iz vrtića u školu bez nekih velikih formalnosti i pritiska. Običaj je da se deca vode u posete budućim školama i na izlet u šumu sa budućim učiteljicama. (Mene su zvali u pomoc jer moje malo dete nije htelo da upozna nove učiteljice, nema ništa na silu, ma koliko ja želela da ga strpaju u dzak i odnesu na upoznavanje) Podrzumeva se da deca iz iste grupe u vrtiću budu u istom razredu. Nema jurenja veza i poznanstava, čak i kada ih imate nikome ne pada na pamet da se time bavi. O deci se vodi dokumentacija od vrtića, napredovanje i ucenje na njihovom nivou, pa zato valjda nema upisa kao kod nas. Nemojte misliti da je kod nas sve išlo tako glatko. Mom detetu je taj prelazak teško pao tako da je svako jutro počinjao da nariče u stanu, pa sve do škole (koja je srećom blizu) a tamo bi se bacao po podu i vrištao na sav glas ” mamaaaaaa oni nas zatvore i oni odlučuju šta ćemo da radimooooo, isto kao u zatvoru!!!” Ja sam bila besna na njega i imala želju samo da ga preskočim i pobegnem ali nisam jer sam se morala, što bi moj ujak rekao, ponašati kao da sam normalna. Svi zaposleni su nenormalno ljubazni, cilj je da se deca tu osećaju sigurno i da im je lepo. On je sada prvi razred, školu i dalje ne voli ali ne vrišti, voli da ide i pored činjenice da je užasno dosadno jer on sve to što oni uče već zna. Knjige im stoje u školi i ne nose se kući već nam sve daju na kraju školske godine. Svakog petka dobijamo sedmično pismo gde piše šta su sve radili te sedmice i domaći imaju jednom sedmično za sada. Prošle sedmice sam malo pričala sa učiteljicom i rekla mi je da se prvi razred svodi na to da deca zavole da dolaze u školu. A on je voli jer mu u toku raspusta nedostaje i škola i učiteljice. Uspeli su! Ono što je neophodno deci za vrtić i školu je garderoba i obuća za kišu i sneg i na tome se insistira.
Svaki dan ponavljam sebi ”ćuti, trpi i koprcaj se, samo se seti nekih stvari”.
Ne znam ja šta je bolje i ne zanima me. Znam da su moja deca srećna i zadovoljna. Znam da sam ja srećna i bezbrižna kada pomislim na njih dvojicu dok su u školi.
Nadam se da je neko od vas koji čitaju moje textove pravio onu mrvljenu pitu koja je stvarno jednostavna za napraviti pa vam zato danas pisem jedan malo komplikovaniji recept.
Kanellängd – nema šanse da se prevede, kanel je cimet a längd je dužina pa sami iskombinujte. Potrebno vam je za testo:
25g kvasca
3,5dl mleka sobne temperature
3/4dl šećera
Prstohvat soli
Kašičica mlevene kardemume (mami sam naručivala online iz Bga) Jedno jaje
75g maslaca sobne temperature
7-9dl brašna
Kvasac i mleko promešajte pa dodajte šećer, so, karmdemumu, jaje, maslac i po malo brašna. Testo bi trebalo dugo da mesite dok ne postane sjajno i gumenasto. Baš se potrudite jer će se isplatiti. Ostavite ga da odmara ispod krpe 45min. Napravite fil od 40g maslaca, pola decilitra šećera, dve kašičice cimeta.
Mislim da možete da filujete i drugim filovima po vašem izboru, ovde se puno koriste i kardemuma i cimet.
Testo razvijete u pravougaonik pola cm debeo, premažete maslacem i pospete šecerom i cimetom pa urolate testo u rolat i prenesete na papir za pečenje, onda testo sečete makazama ali ne do dna već sačuvajte centimetar testa koje ce da povezuje sve te isečene delove. Jedan deo pomerite na levo drugi na desno i sve naizmenično do kraja, premažete testo umućenim jajetom i pospete seckanim bademima pa ostavite da odmara još jednom nekih pola sata. Pleh smestite malo niže u rernu i pecite 30min na 200 stepeni.
Piše: Dragica Pejica Kovačević
Radovan M. Marinković je i sada odabrao, ali i napisao pitke tekstove za nauk.
